Iz advo­kat­ske kan­ce­la­ri­je Va­ra­di u ne­ka­da­šnjem Beč­ke­re­ku, od­no­sno Zre­nja­ni­nu, već vi­še od sto go­di­na ni­je­dan sud­ski spis ni­je iz­ba­čen. Ali ovi do­ku­men­ti sa hi­lja­da su­đe­nja mno­go su vi­še od sud­ske sta­ti­sti­ke. U nji­ma su za­pi­sa­ne sud­bi­ne „ma­lih” lju­di ko­ji su tka­li isto­ri­ju, a da oni to­ga ni­su bi­li ni sve­sni. 

Kan­ce­la­ri­ju je dav­ne 1893. go­di­ne otvo­rio de­da na­šeg ugled­nog prav­ni­ka, jed­nog od naj­ve­ćih struč­nja­ka za me­đu­na­rod­no pra­vo, pro­fe­so­ra Ti­bo­ra Va­ra­di­ja. Du­go je, ka­ko nam pri­ča, raz­mi­šljao o to­me da uro­ni u svet svo­ga de­de, a ka­sni­je i oca i bra­ta ali je ta­da išao sta­zom pro­fe­si­o­nal­ne ka­ri­je­re, ni­je bi­lo la­ko za­sta­ti i okre­nu­ti se ka spi­si­ma iz pro­šlo­sti. 

„Pr­ve spi­se sam po­čeo da gle­dam tek ka­da sam po­stao pen­zi­o­ner. I to su bi­li oni do­ku­men­ti ko­je je moj otac iz­dvo­jio kao po­seb­no za­ni­mlji­ve ka­da je 1987. kre­nuo u pen­zi­ju”, ka­zu­je Va­ra­di pri­se­ća­ju­ći da je i nje­gov otac imao istu ide­ju da ih pre­gle­da, ali ga je smrt pre­te­kla u to­me. 

Advo­ka­tu­rom kao po­ro­dič­nom tra­di­ci­jom Va­ra­di­je­vih na­sta­vio je da se ba­vi i mla­đi Ti­bo­rov brat Imre ali je i nje­ga u to­me pre­ki­nu­la smrt u sa­o­bra­ćaj­noj ne­sre­ći 1996. go­di­ne. Nje­go­va udo­vi­ca, ta­ko­đe advo­kat, pre­u­ze­la je po­sao i ra­di­la u kan­ce­la­ri­ji do 2014. go­di­ne. 

„Kad sam po­stao asi­stent na Prav­nom fa­kul­te­tu u No­vom Sa­du oti­šao sa­mo u pro­fe­su­ru, ali sam ostao u kon­tak­tu sa kan­ce­la­ri­jom i u ne­kim pred­me­ti­ma sam na­sto­jao i da po­ma­žem”, pri­ča Va­ra­di, a to što se nje­go­va knji­ga „Put u ju­če”, u ko­joj su svo­je me­sto na­šli naj­za­ni­mlji­vi­ji pred­me­ti iz advo­kat­ske kan­ce­la­ri­je, či­ta po­put naj­bo­ljeg isto­rij­skog ro­ma­na, ob­ja­šnja­va li­te­rar­nim am­bi­ci­ja­ma ko­je su ga do­ve­le i do ured­nič­kog me­sta u ča­so­pi­su mla­dih ma­đar­skih pi­sa­ca „Sim­po­zi­on”. 

Tre­nut­no je za­o­ku­pi­ran slu­ča­jem jed­nog evan­ge­li­stič­kog sve­šte­ni­ka ko­ji je 1945. op­tu­žen za de­lo pro­tiv na­ro­da i dr­ža­ve. Ka­ko se na­vo­di u pred­me­tu, sve­dok je pri­me­tio da je on, dok je u Zre­nja­nin ula­zi­la Cr­ve­na ar­mi­ja, „sta­jao iza za­ve­se i po­dru­glji­vo se osme­hi­vao”. Tu­ži­lac je to kva­li­fi­ko­vao kao pro­tiv­na­rod­ni osmeh. 

Osu­đen je za taj pro­tiv­na­rod­ni osmeh, a na­vod­no je u svo­jim pro­po­ve­di­ma imao i pro­tiv­na­rod­ne re­če­ni­ce. Me­đu­tim, u op­tu­žni­ci ni­jed­na ni­je kon­kret­no ci­ti­ra­na. Na kra­ju je za to do­bio go­di­nu da­na za­tvo­ra. 

„Kroz taj i slič­ne slu­ča­je­ve se vi­di sva­ko­dne­vi­ca uza­vre­lih go­di­na. Ne­ka­da sam mi­slio da je u se­ća­nju osta­la sa­mo isto­ri­ja, a kon­kret­ni lju­di su ne­sta­li. Sa­da ot­kri­vam da su oni bi­li stvar­na isto­ri­ja. De­ve­de­set od­sto pred­me­ta u na­šoj kan­ce­la­ri­ji u ve­zi je sa sud­bi­nom tih ma­lih lju­di”, pri­ča Va­ra­di. 

Upi­tan da li mu je pro­u­ča­va­nje ovih sud­skih spi­sa ba­ci­lo no­vi po­gled na isto­ri­ju, on ka­že da čo­vek o ne­kim vred­no­sti­ma isto­ri­je ne me­nja sli­ku, ni­ti vred­no­sne su­do­ve, ali na­gla­ša­va da on mno­go vi­še vi­di od te isto­ri­je od ono­ga što je osta­lo u udž­be­ni­ci­ma. 

„U udž­be­ni­ci­ma se vi­di šta su ra­di­li za vre­me Dru­gog svet­skog ra­ta fa­ši­sti, da su oni po­be­đe­ni i to ni­su isti­ne ko­je bi čo­vek spo­rio. Ali šta je bi­lo sa tim mla­dim lju­di­ma, za vre­me i po­sle ra­ta? Po­seb­no je za­ni­mlji­vo upo­re­di­ti obra­sce eg­zal­ti­ra­no­sti, ka­ko je pra­vo ko­ri­sti­lo obra­sce ume­sto da po­ku­ša da utvr­di isti­nu. To se ne­ka­ko po­na­vlja i na­sta­vlja i to­ga ima i da­nas”, ob­ja­šnja­va Va­ra­di. 

Ka­že da mu je po­seb­no go­rak ukus u usti­ma osta­vi­la sud­bi­na se­lja­ka iz Čo­ke, Ištva­na To­ta, ko­ji je bio op­tu­žen za ile­ga­lan pre­la­zak gra­ni­ce i ne­do­zvo­lje­nu me­đu­na­rod­nu tr­go­vi­nu. 

„Reč je bi­la o to­me da je pre­šao iz Čo­ke ko­ja je bi­la pod ne­mač­kom oku­pa­ci­jom u Sen­tu ko­ja je bi­la pod ma­đar­skom oku­pa­ci­jom. Uhva­ti­li su ga ne­mač­ki gra­ni­ča­ri i sma­tra­li su to iz­daj­nič­kim pre­la­skom gra­ni­ce ma­da je išao u grad pod oku­pa­ci­jom Hi­tle­ro­vog sa­ve­zni­ka. A za­bra­nje­na me­đu­na­rod­na tr­go­vi­na bi­lo je pre­no­še­nje de­vet ki­lo­gra­ma gušč­jeg per­ja za šta je ku­pio sok­ne za su­pru­gu i pe­tro­lej za maj­ku ko­ja je ima­la sa­mo pe­tro­lej­sku lam­pu. Ne­mač­ke vla­sti su ga osu­di­le nov­ča­no mno­go vi­še od nje­go­ve imo­vi­ne, a su­pru­ga mu je bi­la trud­na. Tre­ba­lo je da kre­ne u ne­mač­ki za­tvor, ali mu je u po­sled­nji čas (fe­bru­a­ra 1944) re­če­no da bu­de ču­var u kon­cen­tra­ci­o­nom lo­go­ru. I on­da je on po­stao ču­var, a kroz tri me­se­ca do­la­ze par­ti­za­ni i on se kva­li­fi­ku­je kao rat­ni zlo­či­nac. Imao je 23 go­di­ne, su­pru­ga 20. On ni­je bio ni fa­ši­sta ni an­ti­fa­ši­sta, već ze­mljo­rad­nik, ali isto­ri­ja ga je gu­ra­la, to ni­su bi­li nje­go­vi iz­bo­ri. Iako su ču­va­ri lo­go­ra ta­da po pra­vi­lu do­bi­ja­li mno­go vi­še on je osu­đen na tri go­di­ne za­tvo­ra. Ne­ki su u tim si­tu­a­ci­ja­ma po­sta­li he­ro­ji, ali ve­ći­na lju­di ni­su bi­li ni he­ro­ji ni iz­daj­ni­ci, ne­go jed­no­stav­no ne­sreć­ni­ci. O tim lju­di­ma je do­sta re­či u mo­joj knji­zi”, pri­ča Va­ra­di. 

Pri­zna­je da mu je ide­ju za na­slov dao knji­žev­nik Dra­gan Ve­li­kić i ka­že da bi vo­leo da spi­se iz advo­kat­ske kan­ce­la­ri­je Va­ra­di pre­to­či u još jed­nu knji­gu.