Šest hi­ta­ca iz re­vol­ve­ra is­pa­lio je vi­so­ki funk­ci­o­ner Slu­žbe dr­žav­ne bez­bed­no­sti Cr­ne Go­re Bran­ko Ke­ko­vić u pen­zi­o­ni­sa­nog ka­pe­ta­na JNA Jak­šu Vu­le­ti­ća, u cen­tru Be­o­gra­da, u ula­zu zgra­de u Uli­ci ge­ne­ra­la Žda­no­va. 

Šest me­ta­ka u če­lo. Od­mah se vra­tio u Ti­to­grad i pri­ja­vio po­li­ci­ji. Bio je ja­nu­ar 1975. go­di­ne. 

Ju­go­slo­ven­ska štam­pa je krup­nim na­slo­vi­ma pi­sa­la o ob­ra­ču­nu Cr­no­go­ra­ca u Be­o­gra­du i na­ja­vlji­va­la sen­za­ci­o­nal­no su­đe­nje. Mo­tiv ubi­stva naj­pre ni­je bio ja­san, ali vr­lo br­zo je obe­lo­da­nje­no da je reč o krv­noj osve­ti, o pri­me­ni na­če­la „oko za oko, gla­va za gla­vu”.

Bran­ko je osve­tio ro­đe­nog bra­ta Velj­ka, ko­ga je Jak­ša ubio 33 go­di­ne ra­ni­je, kao za­ro­blje­ni­ka u bor­bi iz­me­đu čet­ni­ka i par­ti­za­na u Cr­noj Go­ri, na Vi­ni­ća hu­mu bli­zu Tiv­ta.

– Ja pu­cam u Jak­šu da bih kroz po­stu­pak ra­sve­tlio nje­gov za­ta­škan zlo­čin iz 1942. go­di­ne. Pu­cao sam u rat­ni zlo­čin i lju­štu­ru ko­ja ga je sa­kri­va­la – re­kao je Ke­ko­vić pred Ve­ćem pe­to­ri­ce Okru­žnog su­da u Be­o­gra­du.

Osta­vio je svo­ju ka­ri­je­ru, za­me­nio ži­vot za­tvor­skom će­li­jom, a „po­ro­di­cu iz­lo­žio ri­zi­ci­ma krv­ne osve­te”, is­ta­kao je nje­gov advo­kat Jo­van Ba­ro­vić.

– Brat mog bra­nje­ni­ka Velj­ko Ke­ko­vić bio je stu­dent pra­va i kao mla­dić oven­čan sla­vom špan­skog bor­ca. Bio je i par­ti­zan­ski ko­me­sar. U april­skom ra­tu 1941. go­di­ne, on je svo­jom hra­bro­šću i ume­šno­šću otvo­rio put 48. pe­ša­dij­skom pu­ku Ju­go­slo­ven­ske kra­ljev­ske voj­ske pre­ma Ska­dru. Ta­da je ko­man­dant, pu­kov­nik Pa­vlo­vić, ski­nuo sa gru­di svo­ju Ka­ra­đor­đe­vu zve­zdu i sta­vio je na pr­sa Velj­ka Ke­ko­vi­ća – go­vo­rio je Ba­ro­vić u svo­joj za­vr­šnoj re­či, u sud­ni­ci pu­noj no­vi­na­ra, rod­bi­ne i ra­do­zna­la­ca.

Su­đe­nje op­tu­že­nom Bran­ku Ke­ko­vi­ću advo­kat Ba­ro­vić je pre­tvo­rio u su­đe­nje ubi­je­nom Jak­ši Vu­le­ti­ću, jer se nje­mu ni­ka­da ni­je su­di­lo i ni­je bi­lo su­da ko­ji bi utvr­dio nje­go­vu od­go­vor­nost za ubi­stvo Velj­ka Ke­ko­vi­ća iz Dru­gog svet­skog ra­ta.

– Velj­ka su u fe­bru­a­ru 1942. go­di­ne za­ro­bi­li čet­ni­ci. U bor­bi sa par­ti­za­ni­ma tog da­na je po­gi­nuo i Jak­šin brat. Jak­ša je od stra­ža­ra oteo za­ro­blje­nog i ra­nje­nog Velj­ka, ve­zao ga za dr­vo, po­lo­mio mu re­bra i ru­ke, a on­da is­pa­lio tri met­ka: je­dan u vi­li­cu, dru­gi u sre­di­nu če­la, a tre­ći u sr­ce. Jak­ša je mo­rao da be­ži iz Cr­ne Go­re, iako se pri kra­ju ra­ta pri­klju­čio par­ti­za­ni­ma i čak do­bio vi­sok čin u voj­sci – re­kao je  advo­kat Ba­ro­vić.

Ni­ka­da vi­še Jak­ša ni­je do­šao u Cr­nu Go­ru. Iako je Velj­kov i Bran­kov otac Ma­šo Ke­ko­vić po­ku­šao da po­kre­ne kri­vič­ni po­stu­pak pro­tiv nje­ga, ni­je u to­me us­peo, jer je Vu­le­tić imao moć­ne za­štit­ni­ke iz Ud­be i Ko­sa, ob­ja­šnja­vao je advo­kat.

Tri­de­set go­di­na po­sle stra­da­nja ro­đe­nog bra­ta, Bran­ko Ke­ko­vić za­po­či­nje svo­ju is­tra­gu. Utvr­đu­je da je Jak­ša ubio Velj­ka i sa­zna­je da se on „ba­ška­ri u Be­o­gra­du i uži­va sve dru­štve­ne pri­vi­le­gi­je”.

– Ni­je uči­nio zlo i ne­prav­du sa­mo op­tu­že­nom i nje­go­voj po­ro­di­ci već i na­šem dru­štvu, nje­go­vom mo­ra­lu i ce­lom ljud­skom uni­ver­zu­mu. Rat­ni zlo­čin tan­gi­ra čo­ve­čan­stvo jer je ne­ga­ci­ja čo­ve­ka i nje­go­vog pra­va da ži­vi – re­kao je Ba­ro­vić.

Svo­jim po­na­ša­njem i na­či­nom ži­vo­ta, na­sta­vio je advo­kat, Jak­ša in­spi­ri­še Bran­ko­vu osve­tu. Do­bi­ja či­no­ve i od­li­ko­va­nja, use­lja­va se u elit­ne sta­no­ve u Be­o­gra­du i po­sta­je deo no­men­kla­tu­re.

– Čin mo­ga bra­nje­ni­ka ne­ma ni­ka­kve ve­ze sa bi­lo ka­kvom osve­tom, a po­seb­no ne sa bez­ob­zir­nom. No, ako je to zbi­lja osve­ta, ona je ob­zir­na, jer je ma­nje ne­go re­ci­proč­na. Ho­ću da ka­žem da je vi­še vre­deo po­koj­ni Velj­ko od po­koj­nog Jak­še. Ona je skru­pu­lo­zna i, iz­nad sve­ga, ona je ča­sna – ka­zao je advo­kat u svo­joj za­vr­šnoj re­či.

Ba­ro­vić ni­je spo­rio da je reč o osve­ti, a Bran­ko Ke­ko­vić bio je op­tu­žen za ubi­stvo iz bez­ob­zir­ne osve­te, za šta se ta­da mo­gla iz­re­ći smrt­na ka­zna. Dr­ža­va ni­je utvr­di­la od­go­vor­nost i ka­znu za zlo­čin ubi­je­nog Vu­le­ti­ća.

– Ovo su­đe­nje je za Ke­ko­vi­će na­sta­vak ra­ta, u ko­me su oni zna­li sa­mo za žr­tve, a ne i za sre­ću. Nju im je us­kra­tio Jak­ša, što će is­pro­vo­ci­ra­ti osvet­ni­ka da po­sta­ne i de­li­lac prav­de i iz­vr­ši­lac ka­zne. On je imao ne­sre­ću da se pra­vo sa prav­dom ne po­klo­pi. Bu­di­te si­gur­ni da on ni­je sit­ni­čar. Nje­gov ulog u ovom slu­ča­ju je ži­vot – re­kao je na kra­ju advo­kat Jo­van Ba­ro­vić.

Ke­ko­vić je naj­pre osu­đen na 11 go­di­na za­tvo­ra za ubi­stvo iz bez­ob­zir­ne osve­te, ali je pre­su­da uki­nu­ta. U no­vom po­stup­ku ogla­šen je kri­vim za obič­no ubi­stvo i osu­đen na se­dam go­di­na za­tvo­ra, a iza­šao je na slo­bo­du po­sle če­ti­ri go­di­ne.