subota, 06.06.2020. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
subota, 06.01.2018. u 22:00 Živojin Rakočević
Manastir Draganac kod Gnjilana

Svetla pećina našeg srca

Цео комплекс сакривен је у заветрини, као неко мало пристаниште (Фотографије Ж. Ракочевић)
Садашњи игуман архимандрит Иларион Лупуловић пре монашења звао се Растко, био је познати београдски глумац и музичар, а сада је предан овој светињи и људима у њеној околини суоченим с тешким проблемима

Pro­hlad­no je ju­tro u šu­mo­vi­toj uva­li, vi­so­ko u br­di­ma iz­nad Gnji­la­na. Ne­ki mla­đi svet, uglav­nom po­ro­di­ce, do­la­zi me­đu zi­do­ve ovog ti­hog me­sta okru­že­nog zgra­di­ca­ma i vi­so­kim dr­ve­ćem. „Ne­ka Go­spod osve­tli pe­ći­nu na­šeg sr­ca”, ka­že ar­hi­man­drit Ila­ri­on na slu­žbi u ma­na­sti­ru Dra­ga­nac. Ceo kom­pleks iz­gle­da sa­kri­ven u ovoj za­ve­tri­ni, kao ne­ko ma­lo pri­sta­ni­šte, kao ne­ka vr­sta ostr­va i zbe­ga, stvo­re­nog za svet ko­jem je po­treb­na za­šti­ta i ute­ha. Is­pred ula­zne ka­pi­je na­la­zi se iz­vor vo­de za ko­ju na­rod ve­ko­vi­ma go­vo­ri ka­ko je le­ko­vi­ta, a unu­tar ma­na­stir­ske por­te, na ka­me­noj koc­ki, sto­ji bel­gij­ski ov­čar i svi­ma ko­ji mu pri­đu pru­ža ša­pu.

Ka­da je 1381, de­set go­di­na po­sle ma­rič­kog po­ra­za, knez La­zar, po ugle­du na ve­li­ke Ne­ma­nji­će, po­di­zao svo­ju Ra­va­ni­cu, u osni­vač­koj po­ve­lji po­mi­nje se i vrh Dra­ga­nac. Sam knez La­zar ro­đen je u ne­po­sred­noj bli­zi­ni, u Pri­lep­cu, gra­di­ću-tvr­đa­vi, či­ja je funk­ci­ja bi­la da bra­ni bo­ga­to i raz­vi­je­no No­vo Br­do. Na­rod za Dra­ga­nac ve­ru­je da ga je po­di­gla kne­že­va ćer­ka Dra­ga­na pa mu je ta­ko na­sta­lo ime. Ka­da je, mno­go ve­ko­va ka­sni­je, 1999, srp­ski na­rod u Ko­sov­skom Po­mo­ra­vlju is­te­ran iz gra­do­va, od­se­čen od sve­ta i go­to­vo pot­pu­no za­bo­ra­vljen, u nje­go­vo se­ća­nje i ži­vot vra­tio se ovaj ma­na­stir kao ostr­vo spa­sa i za­šti­te. Nje­go­vi pred­u­zi­mlji­vi i hra­bri ka­lu­đe­ri, pred­vo­đe­ni igu­ma­nom Ki­ri­lom, iz­la­ze pred ko­lo­ne ko­je be­že is­pred ubi­sta­va, pa­lje­vi­na, ot­mi­ca i pro­go­na. Sta­ju pred njih i mno­ge za­u­sta­vlja­ju da ne osta­ve za­u­vek svoj za­vi­čaj i pre­tvo­re se u iz­be­gli­ce. Oko če­tr­de­set hi­lja­da Sr­ba ose­ća da u ovoj ku­ći za njih ima me­sta, da si­ro­tinj­ski ko­na­ci ko­ji li­če na nji­ho­ve do­mo­ve mo­gu da ih pri­me i bu­du nji­ho­vo uto­či­šte.

Ta­ko je bi­lo i ra­ni­je. U naj­te­žim de­ce­ni­ja­ma de­vet­na­e­stog ve­ka me­šta­ni okol­nih srp­skih se­la Stra­že, Sta­ni­šo­ra, Bo­sta­na, Ze­bin­ca i osta­lih pi­sa­li su srp­skom kne­zu Mi­ha­i­lu Obre­no­vi­ću da na raz­va­li­na­ma sta­re cr­kve Sve­tog kne­za La­za­ra po­dig­ne hram. Po­tom je u ovu pu­sti­nju sti­glo sto ce­sar­skih du­ka­ta, pa je ozi­da­na le­pa, kru­žna vi­so­ka cr­kva i ko­na­ci u ko­je su se od­mah use­li­li đa­ci i po­če­la sa ra­dom pr­va osnov­na ško­la.

„Le­po mi je ov­de, uvek mi po­ma­žu. Imam mno­go de­ce, si­ro­ti­nja smo, sin­ko. Muž mi je umro”, ka­že Lju­bin­ka De­nić iz Stra­že, oda­kle je i kre­nu­la ide­ja da se ob­no­vi Dra­ga­nac. Ži­vot nje­ne po­ro­di­ce pro­ti­če u pot­pu­nom si­ro­ma­štvu, a se­lo je bez­broj pu­ta na­pa­da­no i pljač­ka­no. Do ma­na­sti­ra do­la­zi naj­če­šće pe­ške, u ka­pe­li sto­ji po­red vra­ta, tik po­red fre­ske pa­tri­jar­ha Pa­vla. Nje­go­va ve­za­nost i bri­ga za si­ro­tinj­ske cr­kve i ma­na­sti­re ni­ka­da ni­je za­bo­ra­vlje­na, bo­rio se da ih sa­ču­va od ko­mu­ni­stič­kih vla­sti i al­ban­skih na­ci­o­na­li­sta, pa i Dra­ga­nac, ko­ji su pre­tva­ra­li u od­ma­ra­li­šte, u va­zdu­šnu ba­nju. Pi­sao je pi­sma, raz­go­va­rao, ža­lio se na ne­vo­lje u De­vi­ču, Ho­či, Zo­či­štu, Me­to­hi­ji… U jed­nom iz­ve­šta­ju Si­no­du Srp­ske pra­vo­slav­ne cr­kve iz 1966. oce­nio je ka­ko se „pro­ces hla­đe­nja pre­ma ve­ri i cr­kvi na­sta­vlja” i ka­ko se ja­vlja du­hov­na i idej­na dez­o­ri­jen­ti­sa­nost, da su mla­di iz­gu­blje­ni „zbog dvoj­no­sti vas­pi­ta­nja do­ma i cr­kve, s jed­ne str­ne, i dru­štva i ško­le, s dru­ge stra­ne”. Pre­ci­zan i ra­zu­man, na­po­mi­njao je da se odav­de ise­li­lo 500 do­mo­va sa 2.500 du­ša, ali je vi­so­kim pri­rod­nim pri­ra­šta­jem broj do­ma­ćin­stva ipak po­ras­tao za 600 ku­ća. „Naj­bo­lje je u kra­ju kod Gnji­la­na”, za­klju­čio je ta­da­šnji vla­di­ka Pa­vle, či­je se fre­ske da­nas mo­gu vi­de­ti u Zo­či­štu, Pri­luž­ju, Dra­gan­cu. Nje­go­va oce­na i da­nas va­ži – oslo­nje­ni na ve­ru i tr­plje­nje, Sr­bi Ko­sov­skog Po­mo­ra­vlja us­pe­li su da pre­ži­ve i sa­ču­va­ju se u ve­ćem bro­ju ne­go u osta­lim de­lo­vi­ma Ko­so­va i Me­to­hi­je.

„Ka­da sam pre de­se­tak go­di­na pr­vi put pro­šao kroz ula­znu ka­pi­ju ma­na­sti­ra Dra­ga­nac re­kao sam ocu Je­ze­ki­lju: ’Sla­va Bo­gu, ži­vi­mo u De­ča­ni­ma či­je le­po­te ne mo­že­mo da se na­si­ti­mo; za­mi­sli da mo­raš ov­de da ži­viš’”, pri­ča o svom pr­vom uti­sku sa­da­šnji igu­man ar­hi­man­drit Ila­ri­on Lu­pu­lo­vić. Pre mo­na­še­nja u Vi­so­kim Dečanima zvao se Rast­ko, bio je po­zna­ti be­o­grad­ski glu­mac i mu­zi­čar, a sa­da je pre­dan ovoj sve­ti­nji i lju­di­ma ko­ji u nje­noj oko­li­ni ži­ve u te­škim pro­ble­mi­ma. 

„Dru­štve­na i lič­na te­sko­ba po­ma­žu nam da opit­no shva­ta­mo da nam je je­di­no Sve­ti­nja bli­ska, čak i ka­da je osta­vi­mo. Cr­kva je čed­na ne­ve­sta ko­ja uvek oče­ku­je sva­to­ve”, pri­ča ar­hi­man­drit Ila­ri­on. Mo­na­šku tr­pe­zu nje­go­vog de­se­to­čla­nog brat­stva pri­pre­mio je otac So­fro­ni­je, ko­ji na srp­skom sa ja­kim en­gle­skim ak­cen­tom ob­ja­šnja­va ka­ko je spre­mio čor­bu sa eti­op­skim za­či­ni­ma. Za sto se­da­ju go­sti, Lju­bin­ka De­nić iz Stra­že sa svo­jom de­com, lo­kal­ni na­stav­ni­ci i Iva­na Di­mić, pi­sac i dra­ma­turg, ak­tu­el­na do­bit­ni­ca Ni­no­ve na­gra­de za ro­man go­di­ne. Autor­ka ro­ma­na „Ar­za­mas” ka­že da je „Dra­ga­nac ma­na­stir iz­ro­nio iz da­le­ke pro­šlo­sti kad je sred­njo­ve­kov­na Sr­bi­ja bi­la uva­že­na, zna­čaj­na i bo­ga­ta dr­ža­va i kad je bi­la si­la ko­ja će za­u­sta­vi­ti na­je­zdu Oto­ma­na u Evro­pu. To je bio sa­mo je­dan od mno­gih hri­šćan­skih pra­vo­slav­nih cen­ta­ra i cen­ta­ra kul­tu­re i obra­zo­va­nja. Sa­da je ma­le­ni ma­na­stir sa de­se­tak mo­na­ha u ob­no­vi, ali duh je isti. To je me­sto gde se mo­li­tva za nas lju­de uz­di­že ka ne­bu. I tu se čo­vek ose­ća do­bro­do­šlo, ra­do­sno, za­gr­lje­no i za­šti­će­no. Bar se ja ta­ko ose­ćam, i za­to vo­lim Dra­ga­nac.” Dok ne­go­du­je zbog eti­op­skih za­či­na i okre­će se lo­kal­nom ku­pu­su, ob­ja­šnja­va za­što mla­di, po­zna­ti i va­žni lju­di iz sve­ta kul­tu­re že­le da do­đu ov­de: „Mo­žda je ma­na­stir si­ro­tinj­ski, ali ume da na­hra­ni du­šu, obil­no!”

Komentari1
7d814
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.

Zoran Živančević
Srecan Vam Bozic i rodjenje Isusa Hrista ,svim pravoslavnim vernicima. Meni u zivotu nije bio cilj nikoga da vredjam a kamoli da hulim na Boga. Hristos se rodi za vjek vjekova Amin Boze.

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Prijavite se na našu mailing listu

* Obavezna polja