nedelja, 31.05.2020. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
ponedeljak, 15.05.2017. u 22:00 Jelena Stevanović

Nemačka – pusta želja migranata u Bugarskoj

Retki su Sirijci koji ne sanjaju o tome da što pre napuste zemlju u kojoj su, prema Dablinskom sporazumu, morali da zatraže azil
Уафа Хасан кува арапску кафу за госте у „Надежди” (Фото Ј. Стевановић)

Od našeg specijalnog izveštača
Sofija – Na televizoru koji prekriva skoro četvrtinu zida uključen je kanal sirijske državne televizije. Voditelj u miru razgovara sa nasmejanim gostima u osunčanoj bašti. Ni traga pucanju i ruševinama.

„Evo, molim vas, pogledajte, samo bacite pogled na Asadovu televiziju i pomislićete da u Siriji uopšte nema rata”, pokazuje mi Isam Haled Džansiz (31), koji je pre četiri godine iz Homsa pobegao u Bugarsku.

Satelitska antena uz pomoć koje prati arapske kanale zauzima skoro celu terasu dvosobnog stana u sofijskom predgrađu sa starim zgradama bez liftova, urušenim fasadama, vešom okačenim ispod prozora. Četvrt ima simboličan naziv – Nadežda (nada). Ona je već nekoliko godina dom za Isama, njegovu suprugu Uafu Hasan (29), takođe izbeglu iz Sirije, i njihovog dvogodišnjeg sina Džada, rođenog u Bugarskoj. Oni su jedan od retkih primera migranata i izbeglica koji su odlučili da ostanu u Bugarskoj i probaju da se uklope u ovdašnje društvo umesto da probaju da se domognu Nemačke.

Isam je, posle ilegalnog prelaska tursko-bugarske granice i smeštanja u centar za azilante, za samo 15 dana dobio humanitarnu zaštitu koja mu je garantovala legalan boravak u Bugarskoj. U Homsu je, kaže, imao sopstveni restoran, ali je sve napustio kada je shvatio da će ga Asadova vojska mobilisati.

„Živeo sam u četvrti Baba Amr u Homsu gde je 2011. počeo rat. Bilo je to mesto na kojem su suniti digli prvu pobunu protiv Asadove vlasti. Moj otac je tada uhapšen samo zato što je sunit i onda je odveden u zatvor u Damask gde ga i dalje drže”, objašnjava Isam.

Njegova supruga takođe je iz sunitske porodice. Napustila je Alepo zbog rata i pošla put Bugarske gde joj je već živeo brat. U Sofiji danas predaje arapski jezik deci iz arapskih i mešovitih porodica. Isam je pronašao posao u restoranu kod Sirijca koji se preselio u Bugarsku pre 25 godina. Isam i Uafa su se upoznali na tečaju bugarskog jezika za strance. Ovde su se venčali i dobili sina.

„Dopada mi se Bugarska. Ljudi su prijatni prema nama, nikada nisam doživela nijednu neprijatnost”, ističe Uafa koja nosi veo, mada je i našminkana i u farmericama.

Zadovoljni su uslovima života. Imaju dovoljno da plate stanarinu od 200 evra, račune, da nahrane dete pa čak i da pošalju nešto novca rođacima koji su ostali kod kuće.

„Rat se neće završiti ni za 50 godina. I da Asad danas ode, ništa se ne bi promenilo. Pogledajte Libiju. Gadafi je svrgnut, ali su problemi ostali”, objašnjava Isam čija je kuća u Homsu srušena.

Kaže da ne pomišlja da se vrati u Siriju, ali ni da krene put Evrope. Čak i kada bi hteo, Isam ne bi mogao da pređe granicu jer je u Bugarskoj dobio samo humanitarni status i papire na tri godine (koji su obnovljeni na isti period) koji mu onemogućavaju putovanje Evropom bez viza. Vrata Nemačke su za njega svakako zatvorena. Isti status Bugarska je dala i brojnim drugim Sirijcima i Iračanima. To je razlog njihovog velikog nezadovoljstva. Oni hoće dalje. „Nemačka” je reč koju sam najčešće čula u izbegličkom centru „Vraždevna” na periferiji Sofije gde je smešteno oko 370 azilanata.

„Iz Sirije sam. Dobio sam pravo da živim u Bugarskoj, ali ja to ne želim. Hoću u Nemačku. Tamo mi je i deo porodice”, kaže Hasan Halad (24) stojeći sa grupom sunarodnika na stepeništu napuštene škole, sada pretvorene u kamp za migrante.

Preko puta je dečije igralište, ali Seif Havas više voli da je među odraslima kojima po potrebi prevodi sa engleskog i bugarskog. Ima samo 14 godina, ali tačno zna šta želi u životu: „Hoću u Nemačku!”

Da li je ikada bio u Nemačkoj? Ne, nije, ali zna da je tamo mnogo bolje.

„Znam da ćemo tamo dobiti bolje uslove života. Ovde smo dobijali po 40 evra. Šta je to? U Nemačkoj ćemo dobiti mnogo više”, objašnjava irački dečak koji osim kurdskog i arapskog govori i engleski i bugarski, a počeo je da uči i nemački.

Porodica mu je na okupu – ovde je sa roditeljima i šestoro braće i sestara. Ali Džuma Husan tvrdi da je u zbegu pogubio pola familije. Pokazuje mi bugarsku ličnu kartu i pita: „Šta da radim s ovim? Nemam nikakvih problema u Bugarskoj, ali neću da ostanem ovde, hoću u Nemačku.”

Migranti su, prema Dablinskom sporazumu, dužni da podnesu zahtev za azil u prvoj zemlji EU u koju kroče, što u brojnim slučajevima znači upravo u Bugarskoj koja je, opet, dužna da im onemogući dalji put ka Evropi dok ne reši njihov status. One koje odbija vraća nazad u Tursku ili, ako je moguće, u zemlje porekla, dok ostalima dodeljuje izbeglički ili humanitarni status. Samo ovaj prvi, ređi, koji se izdaje na pet godina, daje migrantima pravo da se poput bugarskih državljana slobodno kreću Evropom. Zemlje EU, pre svega Nemačka, vratile su od početka godine 567 migranata u Bugarsku na osnovu Dablinskog sporazuma. Silvija Vasileva, koja pruža psiho-socijalnu pomoć migrantima u „Vraždevni”, objašnjava da bi migranti po pravilu trebalo da napuste kamp čim dobiju bugarska dokumenta. To znači da bi trebalo da potraže posao i stan i da probaju da se integrišu u društvo. U praksi, većina njih ostaje u centru sve dok u njemu ima mesta.

„Svi hoće u Nemačku. Zato i ne izlaze iz kampa i zato odbijaju da se osamostale. Od svih ovih ljudi koje ovde vidite samo jedan je prihvatio posao koji smo mu ponudili. Drugome smo pronašli posao u restoranu u Plovdivu za 250 evra, ali je odbio tvrdeći da neće da radi za te pare čak i kada smo mu objasnili da ni mi koji radimo ovde u kampu ne zarađujemo mnogo više. Dobijali su i ponude da u Sofiji rade za 500 evra u industriji aluminijuma, ali ni to nisu hteli. Zato ni decu ne upisuju u bugarske škole iako imaju pravo na to”, objašnjava Vasileva.

Ako i ne idu u bugarske škole, pojedina deca makar u „Vraždevni” uče bugarski. Za njih su ovde opremljene i učionice, obezbeđene su im knjige, slikovnice i igračke. Njihove majke se kriju od novinara i sa prozora posmatraju šta se dešava u dvorištu. U centru je najviše mladića u dvadesetim godinama koji su sami došli u Bugarsku i koji ne znaju kako da ispune vreme. Uglavnom sanjaju o odlasku i prepričavaju doživljaje onih koji su, ipak, krenuli za Nemačku. Za mnoge od njih prva velika prepreka na tom putu nalazi se na razmeđi Bugarske i Srbije.

Sutra:

Do obećane zemlje preko srpsko-bugarske granice

Komentari0
93715
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Prijavite se na našu mailing listu

* Obavezna polja