ponedeljak, 19.08.2019. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
Poslednja izmena 23:27

Potomci Džingis-kana u Beogradu

Na mestu gde je danas zamandaljeni servis za frižidere u Budvanskoj ulici pre Drugog svetskog rata nalazila se pagoda. – Bogomolju su 1929. podigli Kalmici
Autor: Dimitrije Bukvićponedeljak, 27.03.2017. u 19:00
На пет мушкараца дошла је тек једна жена (Фото лична архива)

U dnu mirne Budvanske ulice decenijama tavori trošna kuća.

Jedino prašnjava tabla otpala s izanđale fasade, što leži u obližnjoj travi, odaje čemu je u socijalizmu služio zakatančeni objekat. Bio je to servis za rashladne uređaje Radne organizacije „Budućnost”.

Ali, i prošlost je u ovom zvezdarskom sokaku prekrivena prašinom. Jer, mnogi ne znaju da se na istom mestu pre devet decenija nalazila, uz onu u Petrogradu, verovatno jedina pagoda u Evropi. Podigli su je 1929. godine Kalmici – zapadnomongolski narod budističke vere – koji su posle Oktobarske revolucije iz Rusije izbegli u Srbiju. Zbog njih, ova ulica se u to doba zvala Budistička. A onda je izbio Drugi svetski rat i sve je nestalo s mape grada: Kalmici beže pred nadirućom Crvenom armijom, a pagodu, već oštećenu u vojnim sukobima, nove vlasti najpre preuređuju u dom kulture, da bi je sredinom šezdesetih srušile. Sve zbog „Budućnosti”.

Istražujući ovu tajnovitu etničku grupu, čija se brojnost u Srbiji u međuratnom periodu procenjuje na svega 500 duša, reditelj Boško Milosavljević snimio je dokumentarni film „Bili jednom Kalmici u Beogradu”. Dok stojimo na mestu nekadašnjeg hrama, reditelj priča ekipi „Politike” šta je sve otkrio.

Kalmici su bili nastanjeni u oblasti Kalmikija na obali Kaspijskog jezera – sada autonomnoj jedinici Ruske Federacije. Oni koji su među njima u vreme Oktobarske revolucije podržali „belog cara” Nikolaja Drugog, i posle pobede „crvenih” preživeli odmazdu, domogli su se pristaništa i brodovima napustili zemlju. U Srbiju pristižu od 1920. do 1923, mahom kao pripadnici poraženih antiboljševičkih jedinica barona Vrangela.

„Kalmici u domovini nikad nisu imali sukobe s Rusima, a verovatno su znali da ruska emigracija odlazi u Srbiju, i za veze dva naroda. Zato su, izgleda, hteli da žive među narodom najsličnijim Rusima”, ističe Milosavljević.

Oko 400 njih obrelo se u Beogradu. Skućili su se u Malom Mokrom Lugu i okolnim naseljima, od kojih će jedno, po konjima koje su tamo gajili, poneti ime Konjarnik. Zbog kosih očiju, Beograđani su ih odmila prozvali Kinezima. Da su bili u dobrim odnosima s domaćim stanovništvom, svedoče mešoviti kalmičko-srpski brakovi.

„S Kalmicima je došlo malo njihovih sunarodnica. Procena je da je na pet muškaraca išla tek jedna žena. Zato su se venčavali s ovdašnjim devojkama. Deca iz tih brakova imala su belu put na nas, a kose oči na njih”, objašnjava Milosavljević.

U prestonici, radili su kao rabadžije i krojači, a najpoznatiji Kalmik postao je Učur Kuljdinov, golgeter FK Jugoslavija. Najviše su se ipak zapošljavali u ciglanama po obodu grada. Jednu od njih držao je Miloš Jaćimović, koji će 1928. postati i mecena ove manjine. Te godine Kalmici dobijaju blagoslov državnih vlasti i crkvenog vrha da sazidaju bogomolju, a Jaćimović im poklanja zemljište, cigle i crep.

Tako je već 1929. podignuta beogradska pagoda, za čiju je izgradnju sredstva dao i kralj Aleksandar Karađorđević.

„Zato je kralju, posle atentata 1934. u Marselju, u pagodi služen pomen, i to, po budističkim običajima, 49 dana posle smrti”, kaže Milosavljević.

„Politika” je 13. decembra 1929, dan posle osveštanja svetinje, pisala da su se beogradski Kalmici „dosad molili svome premudrome Budi u privatnoj kući a sad imaju svoj hram”. Reporter je zapazio dva jelena oslikana na zidu pagode, „što znači da ljudi utoliko pre treba da prisustvuju verskim propovedima kad to čine i divlje životinje”, kao i da je posle obreda gostima služen čaj.

Mirisa tog napitka iz pagode priseća se i Radmila Vorkapić, žiteljka Budvanske. Na našu molbu, podelila je sećanja iz detinjstva provedenog pod nemačkom okupacijom.

„Pagoda je imala lepu baštu punu ruža. Kad vetar ćarlija, zvonca s hrama bi klepetala. Za svoje praznike Kalmici su delili deci poklone. Nosili su onu svoju čudnu odoru”, kaže Radmila, opisujući uz smeh ta turobna vremena u kojima su, istini za volju, beogradski budisti pristali uz Nemce. Koliko god to bila neslavna epizoda iz njihove prošlosti, Milosavljević navodi da je ona motivisana njihovim antisovjetskim stavom i strahom od ruske odmazde.

„Zato su se 1944. i povukli iz Srbije, pred nadiranjem Crvene armije, najpre u Nemačku, pa u SAD, gde su u Nju Džersiju zasnovali svoju koloniju”, kaže on.

Ponegde se, doduše, može naći i podatak da je Kalmicima 1942. gradska vlast ukinula svu novčanu pomoć kao „licima nesrpske nacionalnosti”. Njihov hram, oštećen u borbama, posle 1945. je preinačen u dom kulture. Tog perioda seća se Jelena Bjelić, osamdesettrogodišnjakinja koja se 1957. doselila u ovaj kraj koji su, kaže, tada još zvali „kineski kvart”.

„U to doba, ono što je preostalo od pagode korišćeno je za igranke, skupove Antifašističkog fronta žena, svadbe... Već tad je to bila prazna prostorija, bez relikvija. Hram je porušen sredinom šezdesetih i podignut je servis koji dugo ne radi”, govori Jelena.

Usud, rekao bi neko...

 

Pomoć u izgradnji „Albanije”

Istoričar Toma Milenković, autor studije „Kalmici u Srbiji 1920–1944”, ispričao je u dokumentarcu Boška Milosavljevića kako su pripadnici tog naroda pomogli u izgradnji Palate „Albanija”, tada najveće zgrade na Balkanu. Budući da je zdanje po nacrtu imalo tri podzemna sprata, beogradske vlasti nisu imale mašinu potrebnu da se zemlja iz tako duboke rupe istovari na površinu. Zato su u pomoć pozvali Kalmike, koji su svojim konjima i kolima iznosili grumenje i šut iz temeljne jame.

Kalmicima se bavila i književnica Mirjana Đurđević, u romanu „Kaja, Beograd i dobri Amerikanac”. Taj „dobri Amerikanac” bio je međuratni ambasador SAD Džon Prins, koji je donacijama pomagao beogradske Kalmike.


Komentari30
cb46f
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.

glas iz naroda
Čitajte knjigu: Mirjana Đurđević „Kaja, Beograd i dobri Amerikanac“. Saznaćete nešta i o toj etničkoj grupi. Odlična knjiga.
Iz turisticke ponude
@ Ivan. Kazete "nije u tome poenta". Da li zato upotrebljavate tursku rec "veresija". Taman sam odvikao Percu Kurtu od turskog a Vi sad prosipate ovde pamet kako nije vazno kako Srbi govore, da li govore srpski ili turski. Sigurno je da nisu upotrebljavali turske reci u vremenu o kome Vi pisete. Nije verovatno nego je sigurno da se Beogradska tvrdjava u to vreme nije zvala Kalemegdan.
Леон Давидович
До 1923. у Србију је избегло око 450 до 500 Калмика.Углавном су се доселили у Београд, највише у Мали мокри луг и имали су највећу колонију у Европи. Тако су и богомољу саградили. Како су у рату отишли на страну Немаца тако су се 1944. заједно са њима и повукли, а потом углавном отишли у Америку. У богомољу није више имао ко долазити па су је нове власти користиле у нове сврхе.
Перча Контраш
Iz turisticke ponudeпре 21 минут @ Ivan. Kad ste nam tako lepo otvorili oci napisite kako se ta tvrdjava, turski Kalemegdan, zvala u vreme Stefana Lazarevica pa da i mi malo drzimo do seba. Види се да си туриста и у пролазу кроз српску историју. У време Деспта Стефана Лазаревића Београд је био престоница тадашње Србије и звао се Белград. Деспот Стефан је био бар 1.000 пута цењенији у читавој Еврои, образованији, писменији и школованији од свих досовских политичара, отпораша, НВО-оваца и НВО-вки заједно. Иза њега су остале задужбине, књиге, писменост, а иза ових остаде пустош, све распродаше а ништа не саградише, ни једну књигу не написаше, не прочиташе нити преведоше осим "Приручника" оторашког гуруа Срђана Поповића у коме се разрађују методе ненасилног свргавања председника држава који сметају евроамериканцима у поробљавању света.
Иван
@Перча Контрашпре 2 сата Iz turisticke ponudeпре 21 минут.. Тврђава се звала, по свој прилици, Сингидунум а Белград је већ касније јер је реч словенског порекла. Но није у томе поента него у нашем апасурдном чистунству па од готовог, правимо вересију. Швајцарски пример је нарочито поучан јер Швајцарску првенств. сачињавају 3 доминатна народа: Немци, Французи и Италијани. Ко је био зна као је фантастично уређена али није увек била таква. Настала је, као конфедерација, крајем 19 века, после силних претумбација али до њеног успеха у туризму, а о томе се ради*, дошло је случајно, када су две компаније, Немачка и Француска откриле природне лепоте Швајцарске које су биле неискоришћене услед заосталости* сељака. Добили су од Шавајц. владе концесију на одређену територију, сељацима гарантовали зараду, ако се уљуде а економска дворишта одвоје од кућа и на прозор посаде цевеће.Они који нису хтели морали су да се селе. Неки обичаји су измишљени, као В. Тел, а све у сврху туристичке промоције...!
Preporučujem 14
Miliana
Draga Politiko,!!!!!! Gde da nadjem digitalno I stampano Izdanje, ne zivim u srbiji.
nisam politika
ne znam za stampano, na digitalno mozete da se pretplatite , imate i aplikaciju da preuzimate nove brojeve (oko 4 ujutro po nasem vremenu). relativno korektno funkcionise, cena pristupacna. (gornji levi ugao "e" izdanja)
Preporučujem 12

PRIKAŽI JOŠ

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Početna /

Prijavite se na našu mailing listu

* Obavezna polja