četvrtak, 22.08.2019. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
Poslednja izmena 19:46
INTERVJU: VUK KRNjEVIĆ, pesnik

Ja sam pesnik „rezervne generacije“

Kada sam 1953. godine maturirao u sarajevskoj gimnaziji, odlučio sam da odem u Beograd, na ugledniji univerzitet, po nagovoru Ive Andrića, koji mi je jednom rekao: „Bosnu treba voleti, ali u njoj ne treba živeti“
Autor: Zoran Radisavljevićnedelja, 10.01.2016. u 22:05
(Фото Зоран Кршљанин)

Izdavačka kuća „Svet knjige“ iz Beograda, povodom osamdesetog rođendana i šest decenija stvaranja, objavila je knjigu sabranih pesama Vuka Krnjevića (1935), u jednoj knjizi. Knjigu „Vrata vjetrena“, u kojoj je i do sada neobjavljena poema „Godovi Vjetrenih vrata“, priredio je Zoran M. Bundalo. Krnjević je rođen u Sarajevu, studirao u Beogradu, diplomirao u Sarajevu. Autor je dvadesetak zbirki pesama. Radio je kao urednik u RTS-u i beogradskoj „Prosveti“. Skoro tri decenije uređivao je časopis „Književnost“.

Objavljivanje ovakve knjige – znači, najčešće, podvlačenje crte. Da li ste zadovoljni učinjenim?

Uradio sam koliko sam mogao i znao, a koliko je, i kakvoću – mogu odmeriti oni koji budu čitali, doživljavali i procenjivali.

Kada ste iz Sarajeva došli u Beograd, kako su vas prihvatili?

Kada sam 1953. godine maturirao u sarajevskoj gimnaziji, koja je imala dva nobelovca (Andrića i Ružičku), bio sam već odlučio da odem u Beograd, na ugledniji univerzitet, po nagovoru Ive Andrića, koji mi je jednom rekao: „Bosnu treba voleti, ali u njoj ne treba živeti“. Naime, moj otac i Andrić su zajedno studirali i u Zagrebu, i u Gracu. Otac mi je umro kad sam bio šesnaestogodišnjak. Posle očeve smrti, Andrić me je pozvao da ga posetim. Tada je povremeno boravio u Sarajevu, pošto je bio narodni poslanik. Kada sam ušao u sobu on je čitao, ali je podigavši pogled, i skidajući naočare, rekao da ličim na oca i da sednem pored njega. U razgovoru je saznao i neke detalje iz mog detinjstva u Sarajevu, gradu koji je dva puta bombardovan u Drugom svetskom ratu, od Nemaca 1941, a od saveznika 1944. Pričao sam mu o strahovima mojim, majčinim, očevim i bakinim, jer je Sarajevo u zatvorenoj dolini, kotlini, pa su detonacije bile strahovite i bučne. Otada, pa sve do smrti, Andrić se prema meni odnosio očinski. Pomogao mi je da dobijem studentski dom, a jednom nedeljno sam bio kod njega na ručku. Najlepše su bile šetnje na Kalemegdanu i u Topčiderskom parku. U jednoj šetnji, posle Nobela, rekao mi je da je dobro za našu književnost što je dobio nagradu. Na moje pitanje, zašto mu je Krleža onako dvosmisleno i hladno čestitao, samo je rekao da je i on tu nagradu zaslužio.

Ko vam je od pisaca pomogao na početku karijere?

Pored Andrića, najviše mi je pomogao Dušan Matić, s kojim me je Andrić upoznao, kao i Zuko Džumhur. Ubrzo smo imali književne večeri u tada glasovitoj „četrdesetpetici“ na fakultetu, pa sam se našao u društvu pesnika koji su se okupljali oko „Vidika“: Tomislav Mijović, Branko Miljković, Radoslav Vojvodić, Branko Jovanović i drugi. Pomogao mi je i Predrag Palavestra, kada je bio je urednik „Omladine“, da objavim pesme u „Mladoj kulturi“, kao i prvu knjigu pesama „Zaboravljanje kućnog reda“. U tom kolu objavljene su i knjige: Branka Miljkovića, Živorada Lazića, Momčila Milankova i moja. Branko je odmah bio prihvaćen, naročito uz pomoć Tanasija Mladenovića, koji je uređivao „Književne novine“. A u rezervnoj generaciji bili su Mirjana Stefanović, Milovan Danojlić, Vito Marković, Adam Puslojić. Svi su oni pronalazili sopstveno pevanje i mišljenje.

Zašto vas je Sveta Lukić nazvao „rezervnom generacijom“?

Sveta Lukić, moj najbolji prijatelj iz tog vremena, s kojim sam ostao prijatelj sve do njegove smrti, nazvao nas je, s pravom, „rezervnom generacijom“, jer smo se pojavili na književnoj sceni kada je bitka modernizam – realizam bila završena, a veliki pesnici Vasko Popa i Miodrag Pavlović objavili svoje knjige pesama – „Koru“ i „87 pesama“, koje su nam bile putokaz, pošto su uvodile moderno srpsko pesništvo u evropske tokove.

U čemu su se, u tom periodu, razlikovale sarajevska i beogradska književna scena?

Sarajevska književna scena bila je mnogo konzervativnija, jer su u njoj stvarali i pisci koji su se pojavili između dva rata, a najpoznatiji su bili: Borivoje Jevtić, Isak Samokovlija, Hamza Humo, Dušan Đurović, Marko Marković, Zvonimir Šubić, zatim Izet Sarajlić, Risto Trifković, Stevan Bulajić. Kasnije se pojavio Meša Selimović, koji će preći u Beograd. U Sarajevu sam objavio knjigu pesama „Dva brata uboga“, za koju mi je Meša Selimović, kao predsednik žirija, dodelio nagradu Udruženja književnika BiH. Meša mi je, kao glavni urednik „Svjetlosti“, omogućio da sastavim antologiju pripovedača iz Bosne i Hercegovine, u dva toma, koja je prevedena na više jezika.

Glavni događaj u Sarajevu bio je tada novoosnovani Festival malih i eksperimentalnih scena na kojem sam upoznao Miću Popovića i Stojana Ćelića, s kojima sam prijateljevao mnogo godina.

U Sarajevu su tada živela i stvarala dva izuzetna pesnika – Mak Dizdar i Husein Tahmiščić. Mak je bio tradicionalist i varirao je sa uspehom bogumilske motive, a Tahmiščić je pod uticajem nadrealista i Daviča, stvarao osobene stihove, ironične i tragične (bio je izgubio vid), pa se nesumnjivo može reći da je on prvi istinski moderni pesnik u Bosni.

U tom vremenu Midhat Begić je pokrenuo časopis „Izraz“, prvi časopis za književnu kritiku i esejistiku. U „Izrazu“ su objavljivali tekstove kritičari iz svih delova zemlje, kao što su: Marko Ristić, Isidora, Vidmar, Koneski, Ređep, Foht, Vanja Sutlić, Vlatko Pavletić, Taras Kermauner, Boško Petrović, Aleksandar Spasov i mnogi drugi.

U vreme sukoba realista i modernista, jedni su objavljivali u „Savremeniku“, drugi u „Delu“. Vi ste ostali po strani, niste se svrstavali ni u jednu kolonu?

Oskar Davičo, pesnik koji nam je imponovao, pokušao je da nas uvede u „Delo“, a Erih Koš u „Savremenik“, ali smo skoro svi ostali po strani, iako smo ponekad i tamo objavljivali pesme. Prihvatio nas je i urednik „Književnosti“ Eli Finci. Kasnije, kad sam ja postao urednik „Književnosti“ (uređivao sam je 27 godina), „Književnost“ je postala časopis moje „rezervne generacije“ i bila je to donedavno. I „Prosveta“, gde sam radio, i Nolit, a kasnije i BIGZ, postali su naši izdavači. U rezervnoj generaciji bili su i pesnici: Borislav Radović, Radoslav Vojvodić, Branko Miljković, Blažo Šćepanović, Branko Banjević; prozaisti: Kovač, Kiš, Pekić, Filip David; dramski pisci: Dušan Kovačević, Aleksandar Popović i Slobodan Stojanović.

Ali ono što je najkarakterističnije za moju generaciju jeste da smo mi postali i književni kritičari knjiga „rezervne generacije“. Miljković je pisao o meni, a ja o njemu, ja o Vojvodiću, a on o meni. Nastavio sam da pišem književnu kritiku, pa sam za tekst o Matiću, objavljen u „Politici“, dobio nagradu „Milan Bogdanović“. Pisao sam u „Politici“ desetak godina, a tekstove sam sabrao i objavio u knjigama „Bumerang“ i „Pristupi“.

Kao kritičari, mi smo podržavali generacije pisaca koje su dolazile posle „rezervne generacije“: Savića, Bratića, Josića Višnjića, Kecmanovića i Pištala, od pesnika: Miroslava Maksimovića, Rajka Petrova Noga, Rašu Livadu, Duška Novakovića, Novicu Tadića, Tešića, Danilova... U tome su se dobronamernošću isticali Milosav Buca Mirković i Čedomir Mirković. Kada sam objavio „Antologiju srpske poezije XX veka“, u njoj su se našli mnogi od njih. Prvo izdanje te antologije objavljeno je u „Cankarjevoj založbi“, a nosilo je naslov „Među javom i međ snom“, po Lazi Kostiću, jer je „Santa Marija“ objavljena početkom XX veka. Laza Kostić i Rastko Petrović su najviše uticali na mene u mladosti. Zanimljivo je da sam primerak „Otkrovenja“ pronašao u sarajevskoj Narodnoj biblioteci nerazrezan i nečitan, bio sam prvi čitalac. Za tu antologiju nagrađen sam nagradom „Prosvete“ koja je objavila treće izdanje.

Vrlo često ste pisali o Sarajevu, gradu vaše mladosti?

Tematski, u mojoj poeziji postoje četiri kruga: sarajevski, berlinski, beogradski, gde sam proveo najveći deo života, i bokeljski, gde godinama provodim leto, sa hercegovačkim zaleđem, odakle je moje porodično poreklo.

Vidan je uticaj narodnih pesama na vašu poeziju. Bez tradicije, očigledno, ne pravi se ništa novo?

Drugi evropski narodi, i Francuzi i Nemci, i Englezi, pa i Grci i Italijani, imaju duboku i trajnu kulturnu i literarnu tradiciju. Naša izvorna tradicija je u Vukovom delu, u narodnom stvaralaštvu koje je on uneo u Evropu. Sve što sam napisao kao poeziju u dosluhu je sa tom tradicijom. Bez nje – ona ne bi bila moguća.

U mnogim pesmama bavili ste se temom smrti, naročito nasilne, i to mnogo pre nego što ste došli u zrele godine?

Nasilnu smrt nosim iz detinjstva, a ona se, nažalost, iskazuje na našim prostorima do dana današnjeg. A smrt (koja je „Od Boga, od starog krvnika“ – kako bi rekao narodni pevač), i pevanje o njoj, nedvosmisleno je ona neizvesnost koja je srž čovekovog mišljenja i pevanja. U tom poslu su i filozofija i religija, sa racionalizmom i iracionalizmom. Ali, poezija je moćnija, jer je sinteza i jednog i drugog, a služi se magijom reči u čijem se mnogoznačnom značenju i tajnama krije za pesnika moć otkrovenja – što bi rekao Rastko. Poezija je otkrovenje bola u tragici čovekove sudbine, a ona je univerzalna.

Pratite li mlade pesnike, po čemu se oni razlikuju od vaše generacije?

Primećujem da se kod novih pisaca u prozu uvlači feljtonizam, a u poeziju dekorativna religioznost i olake dosetke. Preporučio bih im da u našoj tradiciji pronađu one tačke oslonca koje će ih odvesti da pevaju muke što ih opsedaju u ovom dobu neizvesnosti, njihove lične, a i opšteljudske. Ja sam taj oslonac pronašao u Isidori Sekulić, a iskazao sam u knjizi „Isidorine opomene“. Za tu knjigu sam dobio „Povelju za životno delo“ Udruženja književnika Srbije. Isidora me je opomenula da Andrić u pripovetkama „dira u najfinije naše umetničke osetljivosti, ali ono što vuče kao dubina, što čini da tim pripovetkama prilazim sa žeđu, to je Istok“.


Komentari5
64087
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.

Jugokomunist
Članak u stilu stare dobre Politike. Pravo zadovoljstvo čitati riječi uvaženog pjesnika i dobrog i pametnog čovjeka.
Кикирики
Sjajan i informativan intervju. Ovo se kod nas može pročitati samo u Politici.
cinik ovdasnji
Zlobni i sitnicavi komentari su neumesni jer je ovaj covek ziva istorija moderne srpske knjizevnosti. Kamo srece da je vise ovakvih tema i razgovora u ovoj, svakakvim informacijama zagadjenoj sredini. Ja Politiku citam zbog ovakvih clanaka.
Саша Ж. Михајловић
За сада нема идеју којој генерацији ја припадам, али по свему судећи оној која одавно не постоји у мом завичају. Неприхватљиво али истинито. А зашто? Зато што немам подршку као неки, зато што верујем у себе, зато што ми је поштење урођено а то највише смета сваком уређењу па и култури. Но не љутим се а још мање сам љубоморан. Свако има право да живи свој живот онако како сматра да треба. А поезија, и моја и других се пише и чита и ишчитава и исписује. Свако има своје навијаче а мени су моји најбољи на свету јер су мени слични.
kolonizacija
Sarajlije su nas kolonizovale i pre ratova devedesetih.

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Početna /

Prijavite se na našu mailing listu

* Obavezna polja