petak, 15.11.2019. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
Poslednja izmena 22:48

Na jutrenju sa monasima Hilandara

U manastiru svanjava drugačije nego u ostatku sveta. Ovde se osam vekova i još sedamnaest godina svaka zora dočekuje uz molitve u slavu Božju
Autor: Nikola Trkljanedelja, 12.04.2015. u 15:00
(Фо­то Никола Тркља)

Stojim sam u mrklome mraku na sred porte manastira Hilandar, u noći kad u savremenoj civilizaciji pomeraju vreme. Ovde vreme drugačije teče. Hilandarci ne pomeraju kazaljke napred-nazad. I dalje je na snazi vizantijsko vreme i kalendar. U Vizantiji novi dan se rađa zalaskom sunca i ne određuje se vertikalnim položajem kazaljki u po noći. Tako sam se obreo na Svetoj Gori, ispred predivnih hilandarskih kiparisa uoči Vaskrsa, leta gospodnjeg 7523. godine.

Tišina je nestvarna. Manastir još spava. Vedro, zvezdano nebo iznad. Uskoro, malo pre zvezde Danice, sve će da oživi.

Najednom, začu se klepalo. Tupi zvuk seče tamu manastirskom portom. Slaba svetla sa prozora kelija počinju da tinjaju. Bratstvo kreće u crkvu na jutrenje i molitve. Ništa se ne vidi. Čujem samo glasove a potom i odjeke koraka kako odzvanjaju duž srednjovekovnih kaldrmisanih staza. Pristižu i prvi vernici.

Primičem se Sabornoj crkvi. U mraku prepoznajem sveštenika Nenada sa Zlatibora. Žuri, pomalo ushićen, dobio je priliku da sa bratstvom zajedno saslužuje u bogosluženju.

Ulazim u hram. Svetlost voštanica s leve i desne strane obasjava deo crkve koji je prizidao knez Lazar. Kad kročite unutra, posle par koraka imate izražen osećaj da zalazite u nekakav drugačiji, neobični svet. Penjem se uz tri stepenika i kroz vrata u priprati kralja Milutina u polumraku nazire se vernik kako celiva ikonu Presvete Bogorodice ispred koje se čitaju akatisti.

Konačno, kroz najstarije i najlepše dveri ulazim u naos ispunjen slabom, vizantijski mističnom svetlošću kandila ispod čudotvornih ikona i molitvenim glasovima hilandarskih monaha. Desno, skroz u uglu, kivot Stefana Nemanje, osnivača srpske države. Vaspostavivši državu, došao je na Hilandar da sinu Rastku, monahu Savi, pomogne u podizanju Sabornog hrama Vavedenja Presvete Bogorodice.

Monah čisti prozor na Sabornoj crkvi     (Foto N. Trklja)

Sa spoljne strane zida, izvan crkve, na tom mestu nikla je čudotvorna loza koja i posle osam vekova svake godine rađa.

Na toj desnoj strani, oko jednog od četiri glavna stuba, uz ikonostas je i najveća svetinja Hilandara, čudotvorna ikona Bogorodice Trojeručice.

Kaluđeri i nekolicina vernika uranili na jutrenje. Monasi čitaju psaltire i molitve na početku bogosluženja.

Posle jedno pola sata začuše se hilandarska zvona. Prvo nekoliko sitnih, visokih tonova a onda i oni najdublji. Neponovljivi zvuk u tamnoj noći koji ispunjava uši i odmah se probija pravo do srca.

Monasi se smenjuju u čitanju psalama. Posle sat i po kaluđer uždi nekoliko sveća u velikom centralnom svećnjaku na sredini hrama. Zasja kao da nam je neko upalio reflektor. Otvoriše se carske dveri, iz oltara izađe monah u svečanoj odori sa svetom relikvijom optočenom srebrom koju celivaše svi monasi i vernici. Molitve se nastaviše, carske dveri zatvoriše a onaj isti kaluđer ugasi sveće na svećnjaku.

U jednom trenutku sklopih oči. Čujem samo monaške molitve. Zamišljam slike davnina, minulih vremena, vekova, a misli mi dosežu do obala same Vizantije. Podigoh glavu, otvorih oči gore prema Pantokratoru a kroz prozore velike kupole Sabornog hrama vidim kako se pomalja zora.

Čudovišno iskustvo koje zbunjuje um u ovo hilandarsko praskozorje.

Ovde svanjiva drugačije nego u ostatku sveta.

Tri sata posle prvih, oglasiše se ponovo hilandarska zvona. Pozivaju na službu božju i nedeljnu liturgiju usnule turiste koji konače u manastirskim konacima izvan zidina.

Molitve ne prestaju. U tami u ćošku neki monasi kleče i tiho se mole ispod ikona.

Napokon, četiri sata posle početka jutrenja počinju pripreme za liturgiju. Otvaraju se severna i južna vrata na hramu. Dnevna svetlost obasja crkvu. Pogledah napolje. Izgleda da je u međuvremenu svanulo i u profanom svetu. Sve više naroda u pripratama i naosu crkve.

Opet se otvoriše carske dveri. Počinje liturgija, najuzbudljiviji i najlepši deo jutarnjeg bogosluženja. Uz molitve čuje se vizantijsko pojanje hilandarskih monaha. Oni ni način pevanja nisu menjali još od doba moćne carevine. Bogosluženje je do ručka.

Izlazim iz hrama posle gotovo šest sati provedenih slušajući molitve hilandarskih monaha. Svako njihovo jutro, čitavih osamsto sedamnaest godina, počinje molitvama u slavu božju. Danima, godinama, vekovima...


Pogled na čemprese i Sabornu crkvu (Foto N. Trklja)

Oglasi se znak za ručak. Poklonici, kaluđeri, radnici koji rade na obnovi u tišini ulaze u trpezariju – veliku prostoriju čiji su zidovi oslikani freskama iz 13. i 14. veka. Nedelja je, malo svečaniji ručak, obeduje se i za trpezom kralja Milutina.

Kad svi uđoše, kratko se pomoliše Bogu. Iguman dade znak i poče obed. Jedan kaluđer čita tekstove iz svetih knjiga. Tog dana čitaše zapise Svetog Sofronija, patrijarha Jerusalimskog, o životu raskalašnom, stradanju, iskušenju i pokajanju Marije Egipćanke. Posle ručka opet molitve. Kaluđerski život u stvari je jedna velika molitva. Iskrena posvećenost i ljubav prema Gospodu.

Monasima je vreme između dugih molitvi, jutrenja i večernje službe, ispunjeno dnevnim poslušanjima.

U manastiru su još vidljivi tragovi velikog požara. Varnica iz jedne kelije, preko drvenih greda, pretvorila se u buktinju koja je tog martovskog jutra progutala polovinu Hilandara. Vatra je zahvatila Veliki i Stari konak, paraklise. Sve je stradalo, od stare trpezarije do pirga Svetog Save. A ta najviša kula, koja je vekovima branila kaluđere od gusara, ovoga puta od vatrenog ognja spasila je hilandarsku riznicu. Da je i ona izgorela bila bi to nacionalna katastrofa ravna paljevini Narodne biblioteke.

U zgradi istočno od oltara na spratu je riznica u kojoj se čuvaju stari tipici, ikone, rukopisi, srednjovekovne povelje, Dušanova zastava, diptih kneginje Jelene... Centralno mesto zauzimaju carske dveri iz 13. veka, a odmah do njih, s leve strane je ikona Bogorodice, starija i od samog Hilandara, koju je na Svetu Goru doneo Stefan Nemanja.

Sa trema riznice divan pogled na bunar Svetoga Save koji od 1198. nikada nije presušio, zatim keliju Svetog Simeona i južni prilaz Sabornoj crkvi.

Ovde je svaka stopa ispunjena istorijom, čak i izvan manastirskih zidina. Stotinak metara od ulaza, niz staru kaldrmu s leve strane crkva s kosturnicom i malo monaško groblje. Samo osam grobova kaluđera. Posle nekoliko godina grobovi se otkopavaju, kosti vade i stavljaju u zajedničku kosturnicu, a lobanje u poseban deo ispod crkve. Najsvežiji je grob brata Atanasija, stradao je lane u nesreći prilikom gašenja šumskog požara. Malo do njega monah Jovan, koji se upokojio pre tri godine u 104. godini. Vele da je u svetovnom životu, pre nego što je ostavio ideologiju, bio ljotićevac.

Put ka staroj Arsani, pirgu kralja Milutina, istočnoj obali Svete Gore, isprepleten je pričama i predanjima minulih vekova. Tu su krstovi Obrenovića i Karađorđevića. Iznad novog maslinjaka s desne strane Bogorodičin vrt, kapelica ukrašena srednjovekovnim freskama, na mestu gde su monasi sreli magare. Po predanju, ono je do Hilandara došlo samo, noseći čudotvornu ikonu Bogorodice Trojeručice iz Studenice koja je poharana i zapaljena.

Pirg kralja Milutina (Foto N.Trklja)

Malo naniže, u dolini čempresa je krst i maslina cara Dušana. Srpski vladar je tu dočekan, sjahao sa konja na kamen koji i danas stoji na istom mestu. S druge strane je maslina koju je on zasadio i koja rađa sedam vekova.

U četiri sata po našem vremenu oglašava se opet klepalo, a potom i zvona, poziv na večernju liturgiju. Monasi se opet vraćaju molitvama, sve do povečerja.

Napuštam srpsku duhovnu lavru razmišljajući o rečenici koju sam čuo kad sam kretao – da se svako ko ode u Hilandar vraća drugačiji. Nisam baš siguran da sam se izmenio, kao ni to da se grešno ljudsko biće može časkom preobratiti, ali znam da ko bar jednom dočeka zoru na ovom arhaičnom mestu, natopljenom molitvama, istorijom i tradicijom, može da se uveri da ipak postoji drugačiji svet od onoga u kome svakodnevno obitavamo.

Pitam se s čim je uporediva količina monaške ljubavi prema gospodu Bogu iskazana kroz svakodnevne molitve tokom više od osam stotina godina? Možda sa stradanjima, greškama i patnjama njihovog otečestva od Stefana Nemanje do danas.

----------------------------------

Neće pare od Evropske unije

U Hilandaru je bilo više požara ali onaj martovski od pre 11 godina bio je najgori. Izgorela je polovina manastira. Do sada je obnovljeno oko 60 odsto stradalog. Počela je sezona radova. Radnici posle ručka idu kućama a vratiće se nedelju dana posle Vaskrsa.

Novac stiže ali ga je sve manje. Posle nekoliko godina prekida, država Srbija ponovo pomaže obnovu Hilandara ali sa četiri puta manje sredstava nego prvih godina posle požara.

Iguman Metodije kaže da radovi napreduju po planu ali napominje da nisu niti će tražiti pare od Evropske unije koja svake godine odvaja novac za manastire na Svetoj Gori. Ali, kako veli iguman, Hilandar se od tog novca neće obnavljati. Tako su odlučili, iako znaju da bi sigurno dobili sredstva jer su njima od svih manastira najpotrebnija, za obnovu izgorelog.

Metodije govori tiho i razborito. Kaže da su naumili da jačaju vlastitu ekonomiju, da obnove imanja i steknu sigurne prihode od kojih će moći ne samo da se izdržavaju nego i da finansiraju radove na obnovi.

Glavni prihodi manastira vekovima unazad su od vina, maslina i šume. Srpski kraljevi i carevi i drugi dobrotvori kupovali su okolna imanja tako da Hilandar ima gotovo trećinu obradive površine na Svetoj Gori. Oko pirga kralja Milutina, na obali mora, zasađeno je pre nekoliko godina više od deset hektara vinograda. Proizvodiće više od sto hiljada flaša kvalitetnog vina. Ispod manastira se vide i novi, fino uređeni maslinjaci. Tu su i novi zasadi šljiva za manastirsku rakiju. U dolini pored potoka, sa leve strane novi plastenici. Povrće za manastirsku trpezariju dolazi iz tih vrtova.

Osim od građe, maslinovog ulja, vina i rakije, Hilandar ima prihode i od metoha izvan Svete Gore. U Kakovu imaju ribnjak i pilanu, radionicu iz koje dolazi sav nameštaj za manastir. Malo je poznato da je solunski aerodrom podignut na manastirskom posedu i da na ime toga pristiže određena godišnja apanaža. Nema sumnje da bratstvo ozbiljno radi na ekonomskoj samostalnosti manastira.

----------------------------------

„Politika” preživela požar

Mesecima su kaluđeri raščišćavali ruševine starih konaka i paraklisa posle velikog martovskog požara 2004. godine. Prebirali su i skupljali nagorele ikone, krstove, brojanice, lične stvari monaha i ostale sitnice.

Iguman Metodije priča kako su u jednoj kaluđerskoj keliji ispod šuta pronašli vitrinu sa nekoliko fioka. Otvorili su fioke i u jednoj od njih ugledali primerak „Politike”. Požuteli listovi bili su neoštećeni. Nekim čudom je preživela požar.

Kako veli iguman, to s u bile stare novine, od pre Drugog svetskog rata. Na prvoj strani te „Politike” bila je fotografija Adolfa Hitlera.


Komentari13
5fff4
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.

Aleksandar
Upravo sam se vratio sa Sv.Gore pa citam clanke i ne mogu da verujem koliko neukih komentara na ovaj, zbog prvog totalno neukog komentara gosp. Koste. Sv.Gora je autonomna monaska republika koja donosi svoje zakone i od njenog nastanka na njeno tlo nije krocila nijedna zena... niti ce. Razloge za to mozete naci svuda gde se pise o Sv.Gori. To dakle nema veze sa Srbijom, Hilandar je samo jedan od 20 manastira na Sv.Gori, ne priprada ni drzavi Srbiji ni SPC... Da ne duzim dalje, odlican clanak koji je verno preneo atmosferu Hilandara.
jezebel
Izvanredan članak, hvala novinaru. Takodje htedoh reći - odličan komentar Kosta. Ujedno, taj šovinizam i tvrdoglavo odbijanje da se raste uporedo s tim kako se svet menja, je i razlog zašto je Srbija izgubila toliko mnogo ne samo kroz vekove nego i u poslednjih trideset godina. Koliko smo samo naroda izgubili jer je crkva odbila prihvatiti da postoje Srbi drugih veroispovesti. O mizoginiji i muškom šovinizmu u crkvi ste već komentarisali. S tugom u srcu gledam kako nas sve te greške, koje su u suštini grehovi ponosa, koštaju i kao narod i kao individue.
Живојин Јовановић
Савршено сте пренели своје утиске из ХИЛАНДАРА, посете СВЕТОЈ ГОРИ ,где сам био два пута и обе посете бих управо овако описао.Ко жели да пише макар и једни реч о нечему нека прво несто научи,прочита а још боље потом затражи благослов и посети Свету гору.
Драган С
Одговор за господина Косту Д. и госпођу Мама Коку Драги господине Коста, да сте којим случајем прочитали нешто о Светој Гори и Хиландару онда би знали зашто Свету Гору зову још и Перивој Пресвете Богородице и знали би причу о томе како је основана. А онда би знали да није у питању никаква дискриминација, далеко од тога. Једном када се потрудите и прочитате неку књигу о Хиландару схватићете какву сте глупост одвалили у свом коментару, да ће те црвенети много година после. Желим вам свако добро.
mama koka
Potpusujem Kostin komentar I kazem-svaka cast.Zbog xega nismo zasluzile da posetimo Hilandar.Sve se menja.

PRIKAŽI JOŠ

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Početna /

Prijavite se na našu mailing listu

* Obavezna polja