Povodom inicijative porodice Dragana Maleševića Tapija i njihove tvrdnje da gotovo u svakoj galeriji u Srbiji postoji po nekoliko falsifikata Tapijevih slika, našoj redakciji javio se galerista Moša Todorović. Naš sagovornik, koji se galerijskim poslom bavi 30 godina, kaže da je sam Tapi uneo dosta zabune oko svojih slika, jer je i sam proizvodio mnogo reprodukcija. Što se tiče falsifikata kojih ima mnogo, Todorović ističe da je najveći problem u tome što ne postoji državno telo koje bi se bavilo ovom problematikom, pa se stvara plodno tlo za haos u kojem se i najiskusniji trgovci slikama teško snalaze.

Prema Todorovićevim rečima, tvrdnja porodice Malešević da svaka galerija prodaje falsifikate Tapijevih slika nije tačna.

– Takvim izjavama baca se ljaga na čitavu profesiju. Ako imaju podatke, neka otkriju koje su to galerije. Sve osim toga je samo dobar marketing – smatra Todorović. Što se kršenja autorskih prava tiče, on se slaže da je svaka reprodukcija koja nije potekla od samog umetnika ili njegovih naslednika, krađa.

Moša Todorović napominje da je trgovina falsifikatima veoma unosan posao i čak navodi da, kao i mnogi drugi iz sveta umetnosti, zna ko je čovek koji se time vrlo ozbiljno bavi i štampa razne umetnike, od domaćih, do Pikasa i Dalija. Todorović kaže da svi znaju da ta osoba živi u Bulevaru kralja Aleksandra! Ovim problemom pre svega treba da se pozabavi policija, a dodatni problem predstavlja izdavanje sertifikata o originalu. Sertifikate, kaže on, izdaje samo Nikola Kusovac i nekoliko njegovih saradnika i objašnjava kako funkcioniše procena dela.

– Recimo, ako procenitelj utvrdi da slika vredi 50.000 dinara, jedan odsto od procenjene cene ide njemu. Tu može da ima prostora za loše procene ili greške – kaže Todorović.

Komplikacije nastaju i kada galerista kupi falsifikovanu sliku. Todorović je tako nedavno kupio delo Lainovića kao originalno, sa potpisom. Pošto ne poznaje dobro autorov potpis, odneo je sliku na procenu kod Ljubice Miljković, kustosa Narodnog muzeja, i ona je utvrdila da je u pitanju falsifikat.

– Slično su prošli i Karići, kada im je prodata jedna slika Save Šumanovića, koju su prvo nudili meni. Kasnije je utvrđeno da je falsifikat, a koliko znam, oni nikada nisu uspeli da naplate odštetu za to – govori Todorović.

Opipljiv posao sa prodajom umetnina naš sagovornik ilustruje i sledećim primerom: kupio je sliku Mila Milunovića sa sertifikatom autorovog sina Kolje. I za ovu sliku se ispostavilo da je falsifikat.

– Eto, dešava se da ni potomak ne zna da li je u pitanju lažna slika. A kada to jednom prođe, onda ta slika kroz 20 godina postaje original – kaže Todorović i ističe da je nedostatak stručnih ljudi koji bi se bavili ovim problemom ključan.

Većina slika koje se prodaju kao reprodukcije na srpskom tržištu su uglavnom urađene u ofset štampi, i Todorović konstatuje da je to klasična piraterija, uz opasku da je Tapi ipak bio veliki majstor zanata, koga je vrlo teško falsifikovati. Kada je u pitanju klasičan pristup falsifikovanju, Todorović je loše prošao i sa jednom slikom Ljube Popovića.

– Posle jedne izložbe, prišao mi je čovek od koga sam kupio sliku Ljube Popovića. Zvao sam Ljubu koji je, naravno, odmah video da je falsifikat. Popović se zapanjio: „Ovo nije moje, ali čovek slika odlično! I to je koristio plakat, zamisli da je imao original!”

S. Stamenković