Политика Online

Куп.	Прод.	Сред.
117,24	117,94	117,59
103,99	104,61	104,3
110,42	111,09	110,76

10.07.2020 у 17:19

Кад сам дошао у Москву Владимира су ми представили као нашег правника. Имао је тада близу шездесет година. Владимир је био Рус и мада се исто односио и према Русима и према Србима, приметио сам да га наши људи и не воле баш. Убрзо сам схватио да се ради о јако амбициозном човеку. Комуницирао је са инвеститорима и контролисао документацију коју смо ми њима испостављали а често је себе стављао у први план. Неколико година касније на пројекту у Уфи он је био главни менаџер. Радно место му је било у Москви али је често долазио у Уфу на неколико дана. Увек је био посвећен послу и са њим сам и разговарао само о послу. За потребе фирме требало је да се купи пословни простор и он је ту обавезу преузео на себе. Брзо је решио овај проблем, чак нас је и питао да ли смо задовољни

Мој живот у иностранству

03.07.2020 у 16:53

Немци су ме научили да рмбачим

Прошли смо последњу модрозелену ливаду са пуно шарених крава и убрзо шофер стаде испод надвожњака и рече:„Извол`те, ако овом бициклистичком стазом идете још десет минута стижете у центар Амстердама”. Тако и би. На самом Леће Плејну видех хотел, као „Москва”. Исте архитектуре као и у Београду. Приђох ближе и видех да пише „Американ”. Цене су биле астрономске. Но, љубазан портир, мојих година видевши ме са аутостоперским ранцем на леђима даде ми папирче са адресом хотела који паше мом „туристичком ентузијазму”. Чак ми даде и стрип карту да одем до њега. Трамвајем број 8 до Сарфати улице. Тамо је био најлепши хотел на свету - „Адам и Ева”. Улазило се кроз велика и тешка дрвена врата од махагонија. Унутра је била портирница и излизани троседи где се чекало док вас укњиже. На

Мој живот у иностранству

25.06.2020 у 18:05

Јурила сам лопова по улицама Барселоне

Тај првомајски празник почео је баш лепо. Посетила сам дечка у Тарагони, били у чирингитосу (барови поред плаже) и јели чипиронес (младе каламаре). После смо отишли у центар града на пиће. Дан је био топао и благ. Вратила сам се увече возом у Барселону. Следећег дана морала сам на посао. Изашла сам из метроа и шетала улицом скроз задовољна јер ми се чинило да је био савршен дан. Мој крај је резиденциони, са понеким супермаркетом и мало ресторана. Те вечери био је посебно миран. Скренула сам у моју једносмерну улицу са дрворедом и размишљала шта да спремим за вечеру. Можда је требало да већ извадим кључеве из ташне, да будем спремна када будем стигла до своје зграде... Одједном, моја ташна са дугачким грифом била је лагана, почела је да лебди уназад. Лебдећа

Мој живот у иностранству

18.06.2020 у 18:06

Како је Бечлијама са нама мигрантима

Када сам крајем осамдесетих година прошлог века дошао у Аустрију или отишао из Србије (још не знам јесам ли дошао или сам отишао), одједном сам постао мигрант. Без знања језика, као нем, без да икога познајем, упркос толиким Југословенима који су у то време били најбројнији страни радници који су „окупирали” Беч и Аустрију. Образован, радан и вредан а надасве млад, храбро луд и бескрајно радознао. То је била моја понуда овом друштву. Али, без речи немачког језика та понуда никако није могла да се уочи на „пијаци” коју сам изабрао за понуду робе. (Фото Пиксабеј) Око мене неки сасвим нејасан и мени тешко дефинисан свет. Прво што сам се запитао јесте како је Бечлијама и Аустријанцима са нама оваквима, или овако другачијима? Маса некаквих миграната запоседа њихове родне

Мој живот у иностранству

12.06.2020 у 09:59

Моје комшије из ризорта

Када смо купили апартман у срцу Сурферског Раја пре 15 година, менаџери зграде били су Мери и њен супруг. Његово име нисмо ни знали јер је Мери била главна, а он је био као њена сенка. Кад смо дошли, нису желели ни „добро јутро” да кажу. Знали су да ћемо у стану да живимо, да га нећемо издавати и нису били заинтересовани за неки контакт. У почетку ми је то било чудно али сам се временом навикла. Ни ми од њих ништа нисмо очекивали. Обоје су волели да пију. Предвече, кад би затворили рецепцију, седали би на своју терасу у приземљу и одмах узимали винске чаше у руке. Остала ми је у сећању жива слика како њих двоје подупиру једно друго, док шетају баштом у касне сате баштом, држећи по флашу у рукама. Тако су одлазили у посете неком од станара, њихових пријатеља. Срећом, релативно брзо

Мој живот у иностранству

05.06.2020 у 19:09

Полиција овде не тренира строгоћу

У Аустралији већина полицајаца има факултет. Не смем да кажем сви, јер нисам сигуран за старије генерације. Саобраћајни полицајци немају право да наплаћују казне, односно да узимају новац од људи. Многи се сећају серије „Полицајци доброг срца” (Blue heelers) - они су стварно такви. Оваквим понашањем стварају се прави услови за добар државни систем. Полицајци познају закон а у саобраћају највише код возача контролишу употребу алкохола, а понекад и дрога. Врло ретко се упуштају у провере исправности возила. Вероватно због тога што су аутомобили овде добри и нема потребе за таквим контролама. Контрола саобраћаја у Аустралији (фото ЕПА ЕФЕ - С.В.) Овде се аутомобил вози на технички преглед само кад мења власника. Тако можете да купите нов ауто и да га никада не

Мој живот у иностранству

29.05.2020 у 19:39

Самоћа ме мало приземљила

Часни суде, да она није рекла ”хладно ми је” ја никада не бих запалио овај град. Први пљусак ове године. Звуци капљица које ударају о прозор мешају се са светлошћу свећа и обећавају нека боља времена. Чак и овај сточић улива неку наду. У овој тишини и самоћи светлост свећа прелива се по његовој површини и трепти покретима мира. Сам сам га направио, сковао од дасака и премазао пролећно зеленом бојом, а дању, када светлост пада по њему, неравно распоређена зелена фарба одаје утисак површине која је још мокра после пролећног пљуска. Моја невешта креација дакле подсећа на кишу. Фото Пиксабеј И будала која је волела да друге учи шетњама по киши. Будала која је волела људе и коју је то скупо коштало. Будала која је заволела лутање. Приземљили су ме. За кратко? А ова

Мој живот у иностранству

26.05.2020 у 19:31

Капитализам на конопцима

У рано јутро, жути такси, један од заштитник знакова „Велике јабуке“ јури муштерије из ноћне смене и тек придошле туристе. Поред таксиста у раздрнданим четвороточкашима највреднији ранораниоци Њујорка су људи у флуоресцентним мокрим униформама са огромним воденим шмрковима. Не обазиру се на случајне пролазнике, они дотерују град за још један незабораван дан. С времена на време, чује се нека псовка, ал’ у глуво доба дана то никога не дотиче. До девет ујутру њујоршке улице и булевари изгланцани су и спремни за нову инвазију знатижељних туриста из целог света. Дуж најпрометнијих булевара сувенирске радње су већ отворене а њихови власници смишљају последње трикове како да намаме радознале муштерије. Првим купцима нуде бесплатне привеске са логом Њујорка. Из ресторана заударају

Мој живот у иностранству

22.05.2020 у 19:50

Због Илинке завршио на клупи у Медисон парку

Више од деценије моја недеља резервисана је за лутање улицама Њујорка, без икаквог циља. Све што желим јесте да се изгубим међу милионима „помахниталих” викенд туриста и небодера који прете сваког трена да ми се сруче на главу. Гледајући их увек ме прогоне исте мисли: „Како су их „склапали? Колико несрећника се са њих стрмоглавило и завршило у пластичним кесама? Докле ће пркосити времену, природи, људској похлепи и освајачима широм света?“ Помислим постоји ли какав празан кутак на врху неког од тих облакодера где бих могао да проведем остатак живота хранећи голубове и уживајући у изобиљу сунчеве светлости? Сваки „откачени” пролазник, мајсторија људске руке или сићушно створење које тражи мрвице хране да преживи још један сат у „Великој јабуци” разликују моје недеље од других

Мој живот у иностранству

15.05.2020 у 19:45

Лепо је чути да неко овде воли Србе

Често путујем, ређе бусом, чешће колима а најчешће возом. На тим путовањима проматрам људе, окружење, размишљам, истражујем, ослушкујем... На тај начин учим како да разумем људе а и себе. Једног дана возећи се улицама Сиднеја, на једној станици уђе млађи човек. Беше веома интересантно обучен за овдашње прилике. На себи је имао дуги црни кожни мантил и црни шешир. Морам признати да му је то лепо стајало. Помислила сам да изгледа као тајни агент. Нешто је рекао возачу а овај се насмејао. По прописима, возача аутобуса не смеш ометати у вожњи. За овог лика то правило очито није важило. У једном тренутку упита возача: - Јесте ли ви Рус? Возац је само одмахнуо главом. - Чех, наставио је младић. Возач је опет одмахнуо главом. - Пољак, био је упоран. Како је

Алати за приступачност

Величина текста

Контраст

Обележавање линкова

Прилагођена читљивост

Таг: мој живот у иностранству

Алати за приступачност

Величина текста

Контраст

Обележавање линкова

Прилагођена читљивост

Пријавите се на нашу маилинг листу