Политика Online

Куп.	Прод.	Сред.
117,24	117,95	117,59
106,2	106,84	106,52
106,54	107,19	106,87

08.09.2019 у 16:00

Нису сви рођени за Холивуд или Силиконску долину

Прошло је скоро десет година од како сам постао грађанин Сједињених Америчких Држава. Дошао је тренутак да нађем мали кутак, далеко од очију других, купим десет ружа и почастим себе са добром флашом вискија. Заслужио сам, ал' не знам да ли да славим ил' да плачем? Кад сам стигао овде све ми је било ново, другачије. Некако чудно. Другачија култура, економија, клима, језик, понашање у кући, на улици, јавном превозу, у пабовима, са девојкама на првим изласцима, па чак и у опхођењу према кућним љубимцима. Разлика између мале Републике Српске и моћне Америке. Ал` кад си у Риму, буди Римљанин, вели стара латинска пословица. Мој пријатељ са фудбала Луис, једном ме упита: „Где се може купити најбоље француско вино”? „У области Медок или северније, у околини Бордоа. У сваком

Мој живот у иностранству

30.08.2019 у 14:29

Вечна кућа првог команданта Црвене армије

Којоакан спада у отменије делове Мексико Ситија и налази се у његовом центру. Куће су ниже, а многе су грађене по старом колонијалном шаблону - дворише у средини а около зидови и кућа. Историјски део Којоакана углавном је задржао изворни изглед и тај део изузетно је посећен, скоро као трг Сокало. Због туриста ту се налази доста уличних продаваца, продавница, кафеа, ресторана. Становање ту полако нестаје, препуштајући локације комерцијалним садржајима. Оригинално име Којоакана на језику Nahuatl значи „место којота“. Насељавали су га Тепанеси који су се плашили доминације Астека, па су помогли Шпанцима и Кортесу у борби против њих. После су нестали и једни и други. Ту је био главни шпански штаб и први главни град Нове Шпаније, вероватно док нису дефинитивно истерали Астеке из

Мој живот у иностранству

24.08.2019 у 16:01

Како су Римљани украли сир Пироћанцима

Овде у Аустралији нема пиротског качкаваља па зато купујемо онај са етикетом „Made in Bulgaria”. Ионако смо га шверцовали из Софије у она тешка времена седамдесетих и осамдесетих година па смо се на њега добро навикли. Купујемо га у деликатесу „Код Турчина”, како га зову наши људи. И кафу понекад тамо узимамо, али је она лошег квалитета па ја скокнем преко улице „Код Италијана”. Тамо, осим кафе, купим и пршуту, ону што се сече на танке листове. Италијани стварно имају најбољу пршуту, али је скупа, па је узимамо само за Божић, Ускрс и рођендане. Бугарски качкаваљ (Фото Википедија) Иначе, слава нам је посна па тада узимао рибу, и то „Код Вијетнамца”. Али да се вратим на причу. Дакле, качкаваља нема у великим супермаркетима у Мелбурну. Имају они милион разних сирева,

Мој живот у иностранству

16.08.2019 у 18:34

Где сам ја то дошао да живим

Са сваким губитком добијаш по нешто. Чврсто верујем у то. И та ми је мисао правила друштво тога јутра. А негде из дубина ума придружила јој се весела крилатица из студентских дана. ”Није данашњи дан пресудан” - понављао би мој пријатељ Зарча у данима када би се испитни рокови приближавали али нам се књига не би отварала. Како леп дан може да почне на грозан начин. Јако зимско сунце миловало је град на четири језера стварајући илузију лепог времена по хладноћи а ја сам наслоњен на сто од раног јутра морао да слушам блебетање менаџера са новим притужбама на моје не осмехивање. Десно ми је ухо напола глуво од детињства. И зато сам образ наслонио на леви длан и у здраво ухо неприметно увукао врх кажипрста. Причај сада до миле воље пријатељу. Блебећи колико хоћеш. Климнућу ти

Мој живот у иностранству

10.08.2019 у 10:45

И Италијани се боје промаје

Летњи распуст, улица пуна деце, а ја једем брзоплето како би први завршио ручак и што пре наставио своје играрије. Што више залогаја, то је агонија дужа. Док ја једем, можда ће Сале дати гол, или ће се Милан попети на највишу шљиву, играће се између две ватре, или ће се већ нека симпатија нова појавити, а мене нема. Најео сам се мајка, пусти ме, журим. Где ли журе седмогодишњаци? Да краду кукуруз, пецају рибу, бацају камење, пале логорску ватру, играју фудбал на пољани док камење служи као стативе. Јуре за лептирима, хватају скакавце, а они храбрији чак и жабе. То су само неке од обавеза које у тим годинама живот значе. Фото Пиксабеј Сећам се да је у свакој улици било и понеко дете које је дошло на распуст из иностранства. Углавном из земаља где се говорио немачки

Мој живот у иностранству

02.08.2019 у 15:19

Лондонска правила за дођоше

У априлу прошле године, вереник и ја одлучисмо да се преселимо из Париза у Лондон, да тамо пронађемо посао и да се мало удаљимо од наше свакодневице. Раније смо већ долазили у Лондон на викенд, у прелепи Падингтон где се родио принц Хари, али нам овог пута финансијска средства нису дозвољавала да се ту сместимо на дуже време. Одабрали смо један хостел у кварту „Шепердс буш”, који се у преводу зове „Чобански жбун”, недалеко од Нотинг Хила. Имао је прелепу рецепцију са баром и Честерфилдовим кожним каучима за уживање. У хостелу смо делили собу са још четворо младих људи, међу којима није био ниједан туриста. Сви су дошли у британску престоницу да пронађу посао и да се ту настане. Саул из Шпаније је инжењер, Леонардо из Бразила је дипломирао маркетинг, Чимезе из Нигерије је завршио

Мој живот у иностранству

26.07.2019 у 09:41

Моја деца ће махати плаво-жутим заставама

Већ је четири године како смо нашу београдску адресу заменили оном у Стокхолму. Чаробан град, не зову га узалуд Венецијом севера. Много мудрости би човек могао да научи од трезвених северњака; рецимо како бити пристојан, рационалан и поштовати туђу приватност. Једна необична чињеница ми је од првог дана привлачила пажњу, Швеђани изузетно воле и поштују своју заставу. Шта је то застава? Платно обојено идентитетом, оно што се брани животом у рату, извор поноса и идентификације. Како год је доживљавали ја се не сећам да ми је у Србији била блиска и да сам је виђала често. У сећању ми је да сам је гледала на државним институцијама, успутно негде смештену или на челу колоне сватова. Фото Пиксабеј Наш први стан у предграђу Стокхолма гледао је на предиван парк. На самом улазу

Мој живот у иностранству

19.07.2019 у 18:00

Кад посум ушета у хангар

Аустралија је позната по јединственим животињама које су се нашле и у државном грбу. Мање познат од чувених кенгура је симпатични посум. Живи на дрвећу, храни се листом еукалиптиса и инсектима. Срећно борави и уз људе у градским срединама насељавајући дрвеће по парковима, дрворедима и баштама велеграда. Толико је симпатична животиња да старији Аустралијанци својој деци тепају да су посуми. Једне зимске ноћи у великом хангару заједно са десетак колега утоварао сам кутије колача у комби. Мало касније са напуњеним аутомобилима напустили смо фабрику и кренули, свако у свој део града да храну распоредимо по продавницама. Фото Википедија Галерија ликова возача била је јако специфична; јаки момци средњих година, сви до једног емигранти из Србије, Грчке,

Мој живот у иностранству

12.07.2019 у 11:31

Литванци се држе совјетског модела

Када бисмо просечног студента у Србији питали где је Вилњус, вероватно би најближи тачан одговор био да се ради о неком градићу у Русији. Школовање сам започео у родном граду, а потом се на сваке четири године померао за по сто километара и тако стигох до српске престонице. Размишљао сам после Београда о мастер студијама у некој од држава у западној Европи а сасвим случајно се пријавих за међународну студентску размену са Академијом за музику и позориште у Вилњусу у Литванији. После писма у ком ме обавештавају да сам примљен и да ћу текући семестар провести у тој бившој совјетској републици, схватио сам да веома мало знам о том народу. До тада сам био убеђен да Литванци говоре руским језиком. Благо ме је запањила чињеница да постоји литвански језик и да је поприлично различит од

Мој живот у иностранству

05.07.2019 у 14:34

Новосадски мостови у Мастрихту

Крај априла и почетак маја дани су када се суморно холандско време почне комешати, небо постаје све више плаво и осећа се неспорни долазак пролећа. Тада се слави и краљев дан, у ваздуху се осећа некаква промена и цела земља просто живне. Тако сам се и ја пренуо из зимског полусна и нашао се у плаво-жутом возу, на путу за Мастрихт, главни град јужне холандске покрајине Лимбург. Дан сам започео чајем и лимбуршком питом од јабука, а онда полако кренуо ка месту састанка са водичем, проћелавим господином од неких педесетак година, карактеристично мршаве и високе фигуре. Носио је наочаре са округлим стаклима уоквиреним браон рамом, које су се лепо уклапале уз његов префињени начин приповедања о историји града и његових знаменитости. Мастрихт је град дуге традиције, са мноштвом старих

Алати за приступачност

Величина текста

Контраст

Обележавање линкова

Прилагођена читљивост

Таг: мој живот у иностранству

Алати за приступачност

Величина текста

Контраст

Обележавање линкова

Прилагођена читљивост

Пријавите се на нашу маилинг листу