Политика Online

Куп.	Прод.	Сред.
117,08	117,79	117,43
105,85	106,49	106,17
106,87	107,52	107,2

15.11.2019 у 10:02

У „нормалном свету” човек не познаје своје комшије

Сића је устаљени назив за металне новчиће свих вредности и апоена мањих од динара. Сакупљали су се у тешким данима, по чинијама, вазнама и фиокама као задњи излаз за куповину најнужнијег, најчешће векне хлеба и литре млека. Њима су пуњене и дечије касице које би кад кад родитељи празнили уз обавезно обећање малишанима да ће им све то уредно бити враћено, „само да дође први”. Сакупљајући парице или гледајући родитеље како то чине зарицали смо се да ћемо се једном докопати „нормалног живота”.Овде или тамо преко, свеједно, само да већ једном почнемо да живимо „као сав нормалан свет”.

Мој живот у иностранству

08.11.2019 у 15:14

Зар сви Срби оволико лажу

Када ће аконтација? Могу ли да добијем више од планираног износа? Само су нека питања којима су наши радници на градилиштима у Русији стално досађивали благајнику. Они који би добили више, следећег месеца би тражили још више долазећи са све „убедљивијим” разлозима. Благајник би их некад упућивао на директора, а некад би им, на своју одговорност, давао већу суму. Следећег месеца би долазили са новим причама и новим молбама. И тако у недоглед. Са благајником је у истој канцеларији седела једна Рускиња и она је месецима слушала и гледала једне те исте људе како га опседају. Брзо је схватила да њихови разлози немају везу са стварношћу. Фото Пиксабеј Једном приликом благајнику се обратила речима: „Зар сви Срби оволико лажу”? Он се прво засмејао, а онда јој објаснио да је

Мој живот у иностранству

02.11.2019 у 10:55

Сине, је л` би се ти могао вратити да живиш овде

Раних седамдесетих моји су отишли за Канаду и ја тамо одрастао. Када негде живите од малих ногу и када вам се тамо све прво догоди у животу, то је ваша земља. Бар тако ја мислим и осећам. Прво држање за руке, први пољубац, прва љубав, први раскид, прво „умрећу због ње”, ма све прво. Иако сада живим у САД моја земља је Канада и ја се осећам Канађанином, али… Увек постоји неко али. Сестра и ја смо код куће морали да причамо српски. Моји су говорили да деца знају када дођу у Југославију да причају са бабама и дедама, родбином и другом децом. Иако смо због тога пуно негодовали, сада ми је драго што су због тога били строги а ми нисмо заборавили српски језик. Уочи распада, мислим друге, Југославије, моји су са зарађеним пензијама одлучили да се врате. Није их могло зауставити никакво

Мој живот у иностранству

25.10.2019 у 09:39

Узимају женино презиме да би били успешнији у бизнису

После завршетка студија, супруга и ја преселили смо се у Немачку почетком 2013. године. Три године касније на свет је дошла Анастасија, једна преслатка девојчица која тренутно одраста у страном окружењу, без родбине и фамилије. Тај недостатак покушавамо да надоместимо дружењима са пријатељима и за сада нам иде од руке. Све породице попут наше суочавају се са истим проблемима и дилема: Како поставити ствари тако да дете одрасте на здрав начин и како се изборити са системом који покушава нашу децу да обликује онако како њему одговара? Наша прича почиње у Кисачу, десетак километара од Новог Сада, где је моја породица дошла после присилног одласка из Крајине 1995. године. У Кисачу већину становништва чине Словаци. Локална легенда каже да је приликом селидбе из централне Европе ка југу,

Мој живот у иностранству

18.10.2019 у 10:25

Оставила сам цимерке у студењаку и дошла у Лапонију

Никада нисам могла замислити да ћу из моје мале студентске собе у четвртом блоку, где су посете наших момака биле дозвољене само недељом поподне, отићи хиљадама километара далеко и да ћу заувек напустити моје цимерке Весну и Гордану код којих је увек неко илегалисао и живео као скојевац у илегали. Све сам то оставила, чак и мог момка Микија и једног октобра спаковала мој картонски кофер са нешто скупљене одеће од цимерки и сестара, ставила „Проклету авлију“ и кренула. Сећам се да је био октобар и да је сунце још увек на железничкој станици у Београду пекло и није показивало да се приближава јесен. С алпским млеком у тетрапаку и цигаретама, кренула сам у неизвесност. Само сам знала да је циљ мог путовања Осло, главни град Норвешке где ће ме дочекати плавокоси младић којег сам пре

Мој живот у иностранству

11.10.2019 у 17:41

У потрази за словом „Ћ” на аустралијском гробљу

Мислим да је Румунија била моје прво иностранство. Или, ипак, не. Била је то Бугарска – Бургас, Варна, Златни пјасци на Црном мору, па Турска у наставку. Сећам се да нам је отац говорио да нема одласка у иностранство док не обиђемо нашу земљу. Тако је и било. Пре Бугарске и Турске обишли смо нашу земљу, а тада се она звала Југославија, уздуж и попреко. Памтим многа лепа места из тадашње домовине. Међутим, сама места нису нам била толико интересантна колико гробља. Мој отац је имао интересантну теорију да се на гробљима најбоље види прошлост и садашњост - откривају безброј занимљивих, тужних и интригантних прича, култура и обичаји краја. Наставила сам татином методом упознавања места и предела, али што се тиче Аустралије, тек после 30-ак година подсетила сам се те давно научене

Мој живот у иностранству

04.10.2019 у 09:45

Ако си редован на миси све ти је опроштено

Играни филм „Клер” ове године je побудио страсти, истерао духове на видело и био тема недељама број један у Пољској. Живот у Чешкој има сасвим неку другу перцепцију по питању цркве и Бога. Њихове катедрале су споља беспоговорно лепе али су изнутра, некако духовно пусте. Чеси не маре много нити придају пуно значаја цркви и вери. Верујем да није глобализације и филмова попут „Сам у кући” многи од њих не би знали ни за Божић, нити шта он значи. Истовремено цркве су у добром стању и стално се обнављају. У Брну се налази и руска православна црква Светог Вацлава. Смештена је на изузетној локацији, на брдашцу окруженом шумом, калдрмисаним стазама у једном од најлепших паркова у граду. Нешто попут Калемегдана или Петроварадина. Фото Пиксабеј И поред познате чешке нетрпељивости

Мој живот у иностранству

06.03.2009 у 22:00

Лудница 3

Продаја фабрике се отегла. Када смо коначно добили “вест” изгледало је овако: састанци на свим локацијама у исто време, иста информација – купили су нас - Јапанци! Упола цене, јер је и код њих тешка ситуација. Како изгледа радити за Јапанце? Још не знам, али један колега спомену “дупло радно време”. После објаве вести о продаји добили смо мејл од нових газда у...

Мој живот у иностранству

05.03.2009 у 22:00

Лудница 2

Фабрика још није продата а када ће не знамо. То нам је јуче рекао директор за време редовне месечне прославе рођендана запослених. Дао је свакоме по парче торте а пицу смо сами узимали. Поновио је оно што нам је рекао прошлог месеца на истој таквој прослави рођендана. У мом календару под првим априлом стоји “ДАЈ ОТКАЗ”. Одавно спремам говор за тај дан. Датум сам померао толико...

Мој живот у иностранству

04.03.2009 у 13:00

Лозинка: „лудница“

Овог месеца сам за лозинку изабрао “лудница”. Увек је бирам да има смисла. А фирма је баш таква. Акције су пале десет пута за две године од како сам овде. Плата стиже редовно, јер би њен изостанак значио крај фирме. Овако, изгледа све нормално. Добро, зна се да сваки од тридесетак колега тражи посао, али нико то јавно не прича. Нисам ништа рекао о фирми - производе папир, једини у...

Алати за приступачност

Величина текста

Контраст

Обележавање линкова

Прилагођена читљивост

Таг: мој живот у иностранству

Алати за приступачност

Величина текста

Контраст

Обележавање линкова

Прилагођена читљивост

Пријавите се на нашу маилинг листу