Политика Online

Куп.	Прод.	Сред.
117,22	117,93	117,58
96,33	96,91	96,62
108,81	109,47	109,14

16.01.2021 у 17:38

Далида ме чека у БМЦ-у, морам да пожурим. Гледам шта ћу да обучем, неко куца на врата. Достава са Таобао, обожавам Таобао, све што нисам ни знала да постоји може тамо да се нађе. Узимам маску и излазим из стана, поздрављам баку комшиницу и њеног унука у приземљу. Сваког дана раде заједно, скупљају и преслажу пластичне боце. Бака је строга, осетим то у тону којим му се обраћа, свакодневно су заједно док су му родитељи на послу. Поздрављам портира на капији, и он поздравља мене. Стално је насмејан, живи ту у соби иза портирнице, увек је на послу и увек је насмејан. Једном ми је помогао да пронађем пакет који ми је стигао а нисам знала где су га оставили. Ја му се обраћам на енглеском, могла сам слободно и на српском, а он мени на кинеском. Разумели смо се савршено! Већ сам на

Мој живот у иностранству

09.01.2021 у 18:01

Рикардово вино за Божић

Те године су ми супруга и деца отишли у Србију за Божић, а ја остадох сам у Мелбурну. Колега са посла, Чилеанац Рикардо, на моје изненађење, позвао ме да дођем код њега на божићни ручак. На најлепши начин сам га одбио, осећао сам се мало непријатно, нисам желео да им сметам јер Божић се овде прославља само у кругу најуже породице, а ја сам му супругу и троје мале деце знао само из слика и приче, а и живео је на другом крају града па ме је и мрзело да тако далеко идем. Рикардо је као и већина Латиноамериканаца католик и то онај, што би рекли загриженији, а са посебним поштовањем за светог му оца Папу. Кад сам га одбио био је толико навалентан („жалосно је да будем сам за Божић, причао сам деци о теби, волела би да те виде”), па сам на крају одлучио да се жртвујем и одем. Ваљда ће

Мој живот у иностранству

01.01.2021 у 18:36

Шаљемо ти Че Гевару да се подмладиш

Силно је падао нови снег дан уочи предсказиваног смака света за петак 21. децембра 2012. године. Прави близард – најава да ће до смака заиста доћи? Од чега човек стрепи, ако уопште стрепи, пред могућом катаклизмом? Од кратковеког призора ужаса? Од замишљаних болова у часу насилне смрти? Данас или сутра све ће за њега ионако нестати. Нестаће заувек. Једном, свакако, зауставиће се исплата новца из пензијског фонда на моју адресу. Заједно с мојим ја нестаће моји сувенирски фудбали у подруму, моје воћке у дворишту (јесам ли их узалуд посадио?), моја полица с мени драгим књигама, мој дневник о животу у емиграцији, у којем сам непатворено свој. На тај црни петак, негде око подне, зазвонио је телефон: Бранкица – дошла би предвече до нас у Ен Арбор, са Сркијем, да заједно „прославимо” Судњи

Мој живот у иностранству

25.12.2020 у 16:24

Данас ми је и родно место иностранство

Прелазим међународну границу док полако пада мрак, само пет минута након што је истекао зелени картон са осигурањем за изнајмљено возило са загребачким таблицама. Улазим у Европску Унију. Граничар рутински прегледа наше француске пасоше и гепек и са осмехом рече: „Уживајте”. У својој сопственој земљи прелазим границу и вадим страни пасош, а душа ме боли. Док смо се возили кроз западну Херцеговину, у мислима ми се вратише стихови Забрањеног Пушења „Слетио сам на аеродром у Читлуку...” Баш као што су и предвидели, регион се толико развио да му само још фали и аеродром. Поред нас су као облаци промицале прелепе виле и баште, хотели и скупа возила. Све до овог лета није могло да се прође од туриста, али је пандемија короне испразнила хотеле, спустила цене и блокирала наше

Мој живот у иностранству

18.12.2020 у 16:39

Маорска хака у срцу Лондона

Учитељицу Емили памтим по широком осмеху и раширеним рукама у које су првачићи Основне школе Белмонт у Такапуни, у Окланду на Новом Зеланду, радо ускакали и осећали се сигурним, задовољним и срећним. Памтим је и по дужој вези са грађевинцем Ником уз кога је непрестано јурцао Џими, бордер коли који је своју суперенергију празнио и расипао по широком, школском, спортском пољу. Ник је становао на крају школског спортског терена у ниској, белој кући лименог крова, типичној за старо језгро Окланда. Ту на ободу поља близу школе сам га редовно сретао. Од њега сам учио тајне грађевинског умећа, да живот не треба преозбиљно узимати и да се коначно помирим са просечних 200 кишних окландских дана годишње, ако намеравам ту остати. Причао ми је о купљеном плацу на средини Еверсли улице

Мој живот у иностранству

11.12.2020 у 18:50

Гледају на нас као муљ са дна каце

Пре пар недеља седео сам на мом малом једрењаку са другом и сином од годину и по. Нисмо једрили. Слушали смо реге, пијуцкали кафу из термоса и причали. Кад смо завршили, кренули смо до аута. Врата марине су била отворена јер је неки старији Швеђанин узимао колица са друге стране ограде где је био паркиран ауто. Кад је видео како долазе „црномањасти”, стаде човек на сред пролаза и упита: „И ко сте сад па ви”? Гледао сам га збуњено. Прва помисао ми је била да је нека шала. Види ваљда да долазимо са брода, носим дете у наручју и ранац на леђима, а другар носи ручни фрижидер. Дешава се да Швеђани хоће понекад да се нашале тако провокативно. Настаде тајац. Гледао сам га пет-шест секунди без речи. Покушавао сам да му прочитам фацу. Тражио у лицу најмањи гест шале. Почетак кривине

Мој живот у иностранству

06.12.2020 у 16:26

Кажите да сте Срби, избегавајте реч Југословен

Деда Драго је имао срећу, или несрећу (како се узме) да га живот веже за супругу Српкињу. Преживео је све ратове деведесетих, ходајући по танкој жици сукоба између Срба и Хрвата као оне акробате са дугачком мотком. Мој брат је прошао много горе - супруга му је отишла у „зенге” и он је морао натраг у Ниш. Сада једном годишње оде на ћеркин рођендан у Кутину. За право чудо у Аустралији ти ратови прошли су неочекивано мирно. Народ се овде поделио много пре него што се распала несрећна земља. Сваки од њих је имао своју цркви,удружење, продавницу, па чак и насеље, у коме се осећао као код својих. Годинама успостављани ред повремено су рушили хрватски екстремисти, али се поново све враћало у „нормалу”. Били су комшије који се воле и мрзе у истом време. Онако

Мој живот у иностранству

29.11.2020 у 16:05

Херој на обали Црног мора

После краћег и неуспешног ценкања са таксистом на станици у Јалти, ушли смо у аутобус, и после два сата стигли у Севастопољ. Уз Лењинград, Стаљинград и Одесу, један од прва четири града хероја у СССР-у. Да историја није штедела Севастопољ сведоче споменици, бисте, спомен-плоче и разна обележја везана за рат, којих има на сваком кораку. На овом месту, негде у петом веку пре Христа, Грци су основали град Херсонес, који је, упркос бројним разарањима, опстао две хиљаде година. Турци су крајем 15. века на Криму је формирано Кримско ханство, где су већином живели Татари који су, као турски вазали, учествовали у ратовима против руских, украјинских и пољских земаља. Руска војска, крајем 18. века заузима Крим, истискују турску и праве своју моћну Црноморску флоту. У Севастопољу

Мој живот у иностранству

20.11.2020 у 16:13

Лоша кафа у царству Инка

Четрдесета је на прагу а тек сам на почетку. Колико је овај свет велики и колико у њему земаља има. И колико места која се морају обићи. У праскозорје, малена аутобуска станица у Баносу изгледала ми је као центар света и чинило ми се да се сви путеви баш овде укрштају. И поново тај прелепи осећај неизмерне слободе, слободе да се уради било шта, да се буде било где, да се опет не мора ни радити ништа, нити бити игде. Вратио сам кључ на рецепцији маленог мотела, прешао преко пута до станице и загледао се у имена градова и датуме полазака аутобуса испод њих. Шетао сам тим ходником размишљајући да ли да свраћам у Рио Бамбу и Квенуку, али ми се на крају, ипак, учинило да је најбоље да продужим до Ганајакила, а онда правац Монтанита. На једном од шалтера извадио сам

Мој живот у иностранству

15.11.2020 у 15:52

Још нисам срела срећног мигранта

Тог дана беше субота, након два сата вожње од Сиднеја, зауставила сам се у једном малом планинском месту. Најбољи опис би био варошица. Шетајући њеним улицама, које су попут отвореног музеја, поред кућица са необично уређеним двориштима препуним цвећа и зеленила, у једном тренутку сам закачила прелепу жуту ружу која се надвила преко ограде. Док сам вадила ружу из косе зачух како неко певуши „Тамо далеко”. У први мах помислих да ми се, не дај Боже, од великог стреса, причињавају ствари. Међутим, до мене су и даље допирале речи песме коју је певушио топли, женски глас. Размакла сам гране ружиног грма, пропела се на прсте те угледала мршаву, старију жену како окопава леје пуне цвећа. Узвикнула сам „хелоу”. Подигла је главу, подбочила се на мотику, гледала ме неколико тренутака

Алати за приступачност

Величина текста

Контраст

Обележавање линкова

Прилагођена читљивост

Таг: мој живот у иностранству

Алати за приступачност

Величина текста

Контраст

Обележавање линкова

Прилагођена читљивост

Овај веб сајт користи колачиће

Пријавите се на нашу маилинг листу