Прошло је 70 година од прве самосталне изложбе нашег великог сликара Петра Омчикуса (1926–2019), неуморног ствараоца и једног од најзначајнијих југословенских и српских уметника. Тим поводом у два добро позната београдска излагачка простора Арте галерије до краја марта одржава се изложба његових дела, а у склопу њихове праксе презентовања радова из приватних београдских колекција у јавном простору. Дела која публика има прилику да види преглед су Омчикусовог стваралаштва у периоду од друге половине двадесетог па све до прве деценије двадесет првог века. Четрдесет пет слика, међу којима су изложене и две скулптуре, генеза су делања овог уметника медитеранског духа који је стварао у Велој Луци, Београду и Паризу.
„Омчикус од ране младости самостално формира свој систем вредности и идеале, свесно се измештајући ван главног тока мисли и деловања средине у којој се налази. Превазилазећи одређења вокације и страсти, сликање за њега представља потребу коју задовољава непосредно, искрено и независно од контекста средине и времена у којима се формирао, сазревао и развијао као уметник”, подсећа Анђела Малетић, историчар уметности из Арте галерије. Како додаје, наведено потврђује слика из 1947, „Аутопортрет са шајкачом”, коју је пратила бурна реакција на тадашњој УЛУС-овој годишњој изложби. Том приликом слика је морала да буде уклоњена због „провокативног и неподобног” садржаја, при чему је сада изложена на поставци.
Омчикус се радо сећао и свог професора Ивана Табаковића, којег је и насликао са студентима 1946–1947, када се на његовим платнима јасно уочава правац којим ће се развијати његов сликарски израз. Наглашени колорит, психолошки портрет и померање од реализма постаће осовина визуелно-феноменолошке спирале његовог уметничког опуса.
„Уочио сам да се мој рад одвија у виду спирале. У сваком навоју наилазим на проблеме претходног”, говорио је Омчикус.
Ти непрекидни кругови од којих је саткана спирала унутар које се Омчикус тематски и гестуално креће подељени су, овом приликом, како истичу из галерије, у 10 целина. Низ почиње мртвим природама, са препознатљивим мотивима хлеба и парадајза, затим се издвајају пејзажи постзадарског периода, мотиви из Дубровника и са Корзике који су најава постепеног преласка у апстрактну фазу у којој наставља серије „Ритмова”.
„Посвећеност боји и наглашен, снажан потез четком могу се детектовати загледаношћу у слике из циклуса ’Дрво у цвату’, које су пуне енергије и слављења бујања новог живота. Наглашене тонове у призорима који су визуелна експресија сами по себи, Омчикус је преточио у платна која готово вибрирају од звука који са њих допире. Силовити призори загађењем окупираних градова и представници силе који је бесомучно спроводе критички су осврт Петра Омчикуса на свет у којем живи. Жанр-сцене свакодневног живота, који се улепшава боравком у фризерским салонима и берберницама, сликарева су опсесија и извор колористичко-визуелног спектакла у којем ужива. Портрети и групни портрети студије су случаја сваког портретисаног појединца, укључијући и самог аутора који се самопортретише током читавог свог века. Волевши Београд, Омчикус за собом оставља портрет једног града, пружајући увид у његове најситније поре, уједно бринувши се за његову будућност”, истиче Анђела Малетић.
Изложбу прати публикација са репродукцијама и текстовима Чедомиле Маринковић, Павла Васића и Анђеле Малетић.
