Драгана Стојковића, једног од наших најбољих фудбалера свих времена, Фудбалски савез Србије жели да врати у репрезентацију. Њен бивши капитен, па председник савеза, сада би био селектор.
Он је као играч стекао такво име да ће, без сумње, да ужива такав углед међу онима које позове у тим Србије какав би ретко ко, наш или странац, имао. Вероватно се већина њих, у време кад почиње да се воли фудбал, дивила његовим потезима.
То би била добра одскочна даска за Стојковића, који би са репрезентацијом Србије морао да доскочи у Катар, на Светско првенство. Наша фудбалска јавност би у тој земљи, где је кап воде вреднија од злата, тиме колико-толико угасила жеђ за успесима. А, можда би се, ако нам крене, потом и опила од среће.
Стојковићу у прилог иде и што зна шта су то репрезентација, савез, очекивања на фудбалском игралишту. Дуго је био репрезентативац, био је и на највишој дужности у нашем фудбалу, па зна какви су и чекић и наковањ између којих ће да буде.
Али, фубалер и тренер су два потпуно различита посла, па из нечије играчке каријере, чак и кад се она лепо види као да је на длану, не може никако да се прочита будућност. И не само то, јер добар тренер не мора да буде и успешан селектор.
Свака утакмица је нова битка, која нема никакве везе с претходном, али која, ипак, не може ни да се потпуно избрише из главе њених учесника. Оне, који воде екипе често упоређују с војсковођама, а судбина и највећих од њих, које и данас с највећим поштовањем спомињемо, често је и трагична, као, рецимо, Наполеонова.
Стојковић није прошао уобичајен пут. И као играч је врло млад преузео највећу одговорност (на пример, на Европском првенству у Француској 1984. је као 19-огодишњак шутирао пенал против домаћина, који је на том турниру освојио титулу). Доведен је на чело савеза без претходног функционерског искуства. Тренерски занат није учио водећи млађе селекције, како је некад био обичај, али је све фудбалске разреде, и то с највећом оценом, прошао као играч. С обзиром да је касније израстао у вођу тима на терену то би могла да му буде одговарајућа замена за пропуштене лекције, које је пожељно да тренер прође. Другим речима, има копчу с репрезентацијом, што је фалило његовим претходницима. Чак и они који су били репрезентативци нису имали тако дубок корен у њој.
Као тренер Стојковић је радио само на Далеком истоку. Без обзира на све што је постигао и научио у Јапану и Кини то је, ипак, други и другачији свет од овог овде да би се сејало без узимања у обзир да није исто поднебље, то јест услови. Наши играчи су, без обзира на све ожиљке, које носе на себи из разних окршаја, ваљда, ипак, даровитији од јапанских и кинеских, а они су, такво је опште схватање, марљивији од нас.
На нашем копну се, без икаквог европоцентризма, игра најбољи фудбал. Европљани су највећи професионалци, све је више њених нација, које умеју да играју на резултат и зато је и неупоредиво теже него на другим континентима да се избори место у завршници великог такмичења.
Поред свега тога, због више силе, распоред одигравања утакмица је сабијен. Већ на почетку, за недељу дана, одиграће се три кола. Србија 24. марта дочекује Ирску, 27. Португалију, а 30. иде у Азербејџан. И нигде неће бити лако. Уосталом, када је Стојковић био председник савеза (2001-2005) наша репрезентација (селектор Савићевић, један од играча које и Европа памти), тада СЦГ, у квалификацијама за Европско првенство 2004. није могла да победи Азербејџанце ни код куће (2:2), а у гостима је чак изгубила (2:1).
Дакле, задатак пред селектором је врло озбиљан. А и кратко је време.
