Када су 1895. године, поводом три века од спаљивања моштију Светог Саве, митрополит Михаило и сто виђенијих Београђана одлучили да се на Врачару подигне обележје које ће трајно сачувати сећање на тај догађај, нису могли ни да сањају да ће дванаест и по деценија касније велелепни храм још бити „у изградњи”. Мада изнутра, где су у току завршни радови на уређењу ентеријера највеће православне богомоље у овом делу света.

У данашњим приликама би као својеврсна ругалица деловао податак да је те 1895. године, за потребе будућих неимара, изграђена црквица посвећена истом свецу, коју још користи парохија, а да су радови на њој трајали само – четрдесет седам дана.

Куполе и мермер

Споља, изгледа као да је све довршено, а некад пламеноцрвене куполе су увелико пресвучене зеленом патином времена, док блиставобели мермер, којим је читаво здање обложено, сиви под ниским облацима што језде над Чубуром. Спокој употпуњују разиграна деца на Врачарском платоу, у парку омеђеном храмом, Крушедолском, Улицом Бате Стојковића, булеваром за који се више не зна како се зове и здањем Народне библиотеке Србије.

Супротно овом призору, у унутрашњости монументалне грађевине још ври – мање је дунђера, а много више посетилаца. То одавно није бетонска пећина прошарана зрацима светла што допиру кроз прозоре у куполи. Јер, на осам равних зидова што се од подножја устремљују ка прстену куполе, дотичући простране галерије, сјакте бифоре, како на старогрчком називају двоструке прозоре, и камени рељефи који прате носеће стубове украшавајући ове отворе на одмориштима невидљивих степеништа. Изнад и испод бифора разазнају се неки од орнамената који красе капителе стубова галерије изнад западног, главног улаза, а које је још пре рата израдио (наш) чувени вајар Ђузепе Пино Граси по скицама почивших професора Богдана Несторовића и Александра Дерока.

Много је ту камена, још више утрошеног времена, а највише људског труда.

– Да није модерне технологије, за ово што смо урадили биле би нам потребне деценије – објашњавао је Небојша Савовић Нес, академски вајар из Горњег Милановца, вођа екипе каменорезаца и клесара којима је посао био да грубо истесане мермерне блокове преточе у чипкасти рељеф који краси зидове храма на површини већој од хиљаду квадратних метара.

Над тим каменим рељефима су, кад су довршили свој посао, осванули мозаици с призорима који приличе православној цркви, животописом свеца којем је храм посвећен, али и са житијем Себра, с историјом, животом и догађајима који су мера нашег присуства у овом делу божје ливаде, како је 1930. описао патријарх Варнава, постављајући тиме услове свим будућим учесницима надметања за архитектонско решење Светосавског храма.

Труд више генерација

Архитекта Драгомир Ацовић, негдашњи протомајстор, тврдио је да градња ове светиње није трка с временом. Светосавски храм није споменик овом тренутку, већ нашем целокупном трајању. Често је подсећао да се катедрала Саграда фамилија (Света породица) у Барселони гради од времена њеног пројектанта Антонија Гаудија, полако и методично, како би се, између осталог, што верније сачувао његов дух. Уосталом, и оригинални пројекат овог здања производ је компромиса два аутора: професора Несторовића и професора Дерока. Онда, ту је и професор Бранко Пешић.

За разумевање монументалности храма довољно је споменути да би у његов олтарски простор стала читава Саборна црква у Београду! Запремина му је чак 170.000 кубних метара. Или да мозаик, који је постављен изнад камених рељефа, прекрива површину од 15.000 квадратних метара. Хектар и по. То је величине њиве згодне за орање, а не осликавање.

Тај посао не може да обави једна генерација.

​Почивалиште патријарха

У време када су радови у крипти храма били у пуном јеку, Његова светост патријарх Павле допао је болнице, а прогнозе нису биле оптимистичке. Знало се да ће крипта бити почивалиште поглавара СПЦ, те да ће први међу њима бити наш патријарх Павле, па су неимари део храма радили даноноћно. Али, Његова светост патријарх Павле одбио је ту почаст и опоручио да почива у порти раковичког манастира, уз патријарха Димитрија, па је зато први житељ крипте његов наследник, покојни патријарх Иринеј.

Судбина крипта

Према првом пројекту, крипта храма требало је да буде на дубини од 17 метара, али накнадно је утврђено да конфигурација и састав тла то никако не допуштају, па је „само” 9 метара под земљом. Али, за причу о изградњи храма важна је још једна несвакидашња „крипта”, што ваља објаснити.

Професор Александар Дероко је тек у својој мемоарској приповеци „Ми доле, по подрумима”, која се доцније нашла у његовој књизи бестселеру „А ондак је летијо јероплан над Београдом”, открио како су пројекти остали сачувани током Другог светског рата. Он је са супругом Иванком Павловић становао на Топличином венцу, и у оправданом страху од непријатељских и савезничких бомбардовања, у башти иза куће закопао је металне цеви у које је уметнуо свитке пројекта Светосавског храма.