Група европосланика тражи од Европске комисије да обрати пажњу на кинеске инвестиције у области тешке индустрије у Србији, јер доносе бројне негативне последице како по животну средину, тако и по правни поредак. Посланица Европског парламента из редова Европске народне партије Мирјам Лексман рекла је да је са још 25 европарламентарца упутила писмо европском комесару за проширење и суседску политику Оливеру Вархељију, у којем су указали на негативне аспекте кинеских улагања по животну средину Србије. Забринути су због кинеског инвестирања у тешку индустрију, нарочито у железаре, руднике угља и фабрике гума, у градовима као што су Бор, Смедерево, Костолац и Зрењанин.

Као други пакет проблема Лексманова је навела да многи уговори са кинеским инвеститорима крше законе у Србији, али и европске услове за преговоре. То није само питање екологије, него и фер конкуренције међу компанијама, као и питања која се односе на многе правне аспекте инвестирања.

Посланица групе Зелених у Европском парламенту Виола фон Крамон Таубадел је упозорила да је загађење ваздуха озбиљан проблем, који „кошта живота“, а као пример је истакла Термоелектрану Костолац.

Љубодраг Савић, професор Економског факултета сматра да је њихово право да кажу, али би их он питао, као Србин који је трпео терор неких европских земаља, шта су урадили по питању осиромашеног уранијума, који је коришћен 1999. при бомбардовању Србије.

– Када се извине држави Србији, надокнаде ратну штету, очисте земљу од уранијума колико је то могуће и када буду сносили цену лечења тих људи који трпе последице, онда могу да кажу да је то тешка индустрија и да штети грађанима Србије. Шта њих брига. Ми се трујемо, не трују се они – каже Савић.

Наш саговорник сматра да за европске посланике није проблем Србија. Проблем им је Кина јер не гледају благонаклоно на њено присуство на њиховој територији, иако Србију не прихватају у чланство ЕУ.

– Србија такве ствари треба да игнорише и да прихвати онога ко нуди руку сарадње, а очигледно је то Кина. За сада можемо да будемо задовољни. Заштита животне средине могла би да буде боља, нема никакве дилеме. Ту су они у праву, али не брину они због нас, они брину због њих. Та прича је по мени потпуно празна и Србија не треба да обраћа пажњу на то што причају европараламнетарци. Не брине њих заштита животне средине. Они би најрадије да виде леђа Кинезима и Русима – истиче професор Економског факултета. Наш саговорник каже да ми можемо од Кинеза да тражимо да побољшају заштиту животне средине, али отприлике знамо шта можемо да добијемо. Кога је молити, тога не треба љутити, додаје он. Према његовим речима, ми смо мало земља, која има много проблема, а не може самостално да их решава и мора да прави економска, политичка и војна савезништва.

– Док нам Европска унија поставља услове какве нико не поставља, са Русијом имамо традиционално добру сарадњу. Кина нам је дошла као „кец на 11” и то је још једна могућност за Србију – наглашава Савић.

Милан Ковачевић, консултант за стране инвестиције, каже да европски посланици упоређују оно што се код нас догађа са оним што је регулисано и како се то ради у Европској унији. Наши блиски економски односи са Русијом и Кином им већ представљају проблем јер једног дана када будемо и ако будемо чланица мораћемо да следимо заједничку политику односа са другим земљама.

Он каже да није важно што су побројане компаније  у власништву Кине, јер она улаже и по Европи. Потписници писма, каже, налазе понешто друго што није добро, па онда везују то за Кину.

– Ми у последње време стварно имамо велике еколошке проблеме са рудником у Бору и са железаром у Смедереву и треба то заиста да схватимо као проблем. Наше термоелектране превише загађују ваздух, пепео одлажу на лош начин, имамо доста јаловине из многих рудника. Енергетика и екологија су код нас увезане у чвор. Морамо у већој мери водити рачуна. Мислим да се многе ствари догађају које одлажу нашу могућност да се прикључимо ЕУ. Ово је управо једна од тих – каже Ковачевић у упозорава да када је реч о екологији не само да толеришемо кинеским компанијама, већ нажалост и домаћим компанијама толеришемо загађење животне средине.

– Екологију бисмо морали поставити високо у хијерархији наших циљева. Прво, ради економије, јер нећемо далеко догурати ако улажемо у пројекте који кваре екологију.. Друго, што од тог зависи наше здравље, наш ваздух и привлачност земље. То може бити један од фактора који одбија од улагања код нас – упозорава Ковачевић.

Он се слаже са оценом Фискалног савета да је за заштиту животне средине у буџету опредељено четири пута мање новца него што би требало, јер што се касније решавају буду решавали еколошки проблеми то ће нас скупље коштати.