„Шта ако опет све буде затворено због новог соја вируса?”, шапуће се на престоничким улицама. Тмурно небо, најдужи месец јануар на измаку, а суграђани уживају у шетњи. Застају пред излозима, одмарају уз топле напитке, седе на клупама, ћаскају... Прве лале и мимозе никле на импровизованим тезгама, чини се, пролеће само што није покуцало на врата. Хладњикаво, а неки полет осећа се у зимском ваздуху.

Неки од шетача, углавном они пензионерске доби, носе маске уредно и под ведрим небом. Омладина, међутим, ужива у томе да дише пуним плућима и комад заштите ставља на лице само онда када је то неопходно. Носе их углавном око зглоба на руци, а неки, како смо успели да приметимо, држе их у џеповима, ранчевима, ташнама и ваде онда кад им затребају...

На питање у вези са препорукама против ширења вируса корона одмахују руком.

У појединим престоничким кафићима, међутим, игла нема где да падне. Свака столица заузета, момци и девојке опуштено ћаскају, а пандемија вируса корона као да је остала у некој далекој прошлости. У затвореним деловима објеката, али и у баштама које су заштићене пластичним „кабаницама”, уредно се обрћу туре. Конобари, што је сасвим разумљиво, нису били  расположени да говоре о томе колико се и да ли се гости придржавају мера и препорука, само слежу раменима и одмахују главом.

– Радим све што је до мене и то је све што могу да вам кажем. Посла нема, наша бранша је у озбиљној кризи... Другачије све ово изгледа када годинама стојите „с оне стране шанка”, него када ствар посматрате као гост или случајни пролазник – каже један од запослених у локалу у самом срцу престонице и додаје да су неки од његових колега због ситуације са вирусом корона били приморани да промене занимање.

Испред шалтера појединих продавница брзе хране, како смо и навикли, углавном је гужва. Док се раднице труде да упамте све наруџбине, гладни суграђани се тискају у редовима. Продавачице их подсећају да није наодмет да се удаље једни од других.

– Пилеће бело, сомун или тортиља? Молим вас, померите се ко је наручио, да не правимо гужву... – понавља неуморно док се иза њених леђа дими роштиљ. Суграђани помало негодују, али ипак слушају, шта ће, знају да је то из најбоље намере.

Пред банкама, као што смо већ навикли, отежу се редови, људи протестују, а радник обезбеђења само крши руке. Оно што је разљутило неке од тврдоглавијих суграђана јесте чињеница да без маске нису могли да закораче у трговински објекат.

– Ма мислио сам на брзину, надохват руке ми је... – правда се младић док покушава без комада заштите на лицу да обави куповину.

– Не смемо да примимо никога ко не носи маску, молим вас изађите и вратите се с маском – каже трговац.

Момак, који је изгледао као да је био расположен за расправу, изашао је и залупио врата за собом. Остали суграђани, који су чекали у реду за касом слежу раменима. Негде, мрмљају себи у браду, виђали су у продавницама људе који не носе маску или оне који их спусте испод носа.

– Али ја немам намеру да пуштам такве у објекат. Носим је док радим, молим лепо, па може и млади господин да се стрпи неколико минута док пазари... – одговара трговац, а суграђани ућуташе и оборише поглед.