Прилично хладно јануарско јутро, промаја и шибање ветра са свих страна. Бројне новинарске екипе и мало даље нешто већа група грађана која се, очигледно, није окупила спонтано. Сви они су чекали да те 2016. године у станицу „Београд центар” свечано уђе „Штадлерова” модерна локомотива са представницима државног врха и да се тиме симболично означи крај радова на перонима и колосецима станице која се гради од седамдесетих прошлог века. Када је свита политичара изашла из воза, приређена је конференција за медије где је у прилично, па чак мало и превише емотивним говорима истицано како је Прокоп коначно завршен, оспособљен за путнички саобраћај, како је станица постала потпуно функционална. Указано је и да ће, када буде завршена станична зграда, то железничко чвориште бити „права европска лепотица”.

Ко год се тог јануарског јутра нашао међу новинарима који су извештавали тешко да је могао да замисли да ће, после свих обећања, прича о Прокопу после пет година и даље имати три тачке уместо оне финалне.

Јер, тог јутра представници државног врха уверавали су да ће за две-три године Прокоп добити све што му недостаје, да ће у међувремену, тада још Главна железничка у Савском амфитеатру бити затворена за саобраћај, да ће Прокоп преузети главну улогу од ње. Од свега тога остварио се само други део претходне реченице. Главна јесте две и по године касније закатанчена, Прокоп јесте од ње преузео епитет главне, али и даље, и поред свих уверавања од 26. јануара 2016, станица „Београд центар” није потпуно функционална. Недостајућа станична зграда, приступне везе, део плоче и перона, боља веза са остатком града... само су неки детаљи због којих Београђани и железнички путници и даље никако не виде пре пет година обећану „европску лепотицу”.