Од „јаке мисли”, која је била у основи револуционарне делатности, некако се нехајно стигло до „слабе мисли”, која се бави заштитом права мањина и распарчава сваку борбу на безбројне огранке попут феминизма, екологизма и разних покрета за заштиту појединчаних права, пише италијански филозоф Дијего Фузаро (1983) у књизи „Мислити другачије – Филозофија неслагања”, спорећи вредности и норме које неолиберални поредак намеће као подразумевајуће у аутоматизованом глобалном друштву. Књига је недавно објављена и код нас у издању „Клија” у преводу Маринa Павићa.

У свом обрачуну са „потрошачком десницом” Фузаро не штеди ни „културну левицу”, интелектуалце и новинаре који су допринели стварању једног политички коректног дискурса који спутава критику. Масовни конформизам који а приори негира било какво неслагање, у потпуности одговара стварности коју намеће капиталистички мондијализам, каже аутор, цитирајући Де Токвила да „потрошачка цивилизација ослобађа од потребе да се мисли својом главом”. Политички коректно једноумље – дотле се дошло, сматра Фузаро, који је докторирао на универзитету у Милану, где предаје историју филозофије и управља Центром за интердисциплинарна истраживања историје идеја. Књигу „Мислити другачије”  посветио је онима који још имају храбрости да ходају усправно и да бране до краја сопствене ставове.

Кажете да се данас иза очигледног тријумфа слободног појединца заправо налази робинзоновски усамљеник, неспособан да дође до свести о потреби отпора. Да ли данашња индивидуалност има бар неку предност?

Данас је индивидуалност само усхићено име које заправо значи усамљеност потрошача без корена и без идентитета. Тај привидни тријумф слободног појединца и персоналоизације, од персоналних компјутера до такође персоналних тренера, лајф коуча или личног саветника за шопинг, коегзистира с нечувеним усамљеничким животом маса. У метроу или аутобусу, у возу или тржним центрима, робинзоновски појединац иако окружен стотинама људи, остаје изолован и усамљен, неспособан да комуницира и да кроз дијалог дође до свести о потреби отпора према свету лажи у којем обитава. Година 1989. је обећала слободу појединаца након века тоталитаризама. Уместо тога, постигла је нови неолиберални тоталитаризам изједначених појединаца, који мисле на исти начин. Капитализам или неолиберализам, шта год више волите, не остварује индивидуалности већ их уништава у отуђењу, експлоатацији и хомологацији.

Ваша је теза да владајуће једноумље аутоматски ставља знак једнакости између критике садашњег економског фанатизма и рехабилитације давно преминулог комунизма?

Да наравно. Доминантни поредак делегитимише сваку критику, јер претпоставља да се критика подудара са носталгијом за фашизмом или комунизмом. Општа осуда тих, сада непостојећих, тоталитарних режима претвара се на крају у идеолошки адут легитимизације новог класног поретка. Уместо тога, морамо критиковати садашњост, а да не будемо носталгични за прошлошћу, и то моја књига покушава да уради.

Критички говорите и о бомбардовању у име хуманости. У том контексту, колико сте проучавали бомбардовање Србије 1999. године?

Знам Србију прилично добро, посетио сам је неколико пута. Успео сам да видим гнусне ефекте НАТО империјализма, а самим тим и америчког. Велику солидарност осећам са српским народом. Дакле, бомбардовање у име хуманизма је типично орвеловска пракса: рат се назива миром, а империјалистичко бомбардовање постаје хуманитарно. Да би такво бомбардовање било покорно и консезуално прихваћено, потребно је претходно створити негативан однос порема онима који ће бити бомбардовани тако што ће управо они бити окривљени да негирају људска права. При том ће права која се намеравају укинути у сопственим земљама бити представљена као сувишна, као привилегије или као фактор ометања конкурентности и тржишне утакмице, што је иначе уздигнуто на ниво теолошких догми.

Такође тврдите да је тероризам користан за владајући поредак и нову стратегију тензија на глобалном нивоу?

Тероризам активира парадигму сигурности: ако желите сигурност живота, морате се одрећи удела слободе... Управо тако моћ претвара неприхватљиво у неизбежно и врши контролу над нама све више и више. Само се сетите ситуације у САД после напада на Куле близнакиње. Имајући у виду угрожену безбедност, ванредно стање постаје метод помоћу којег власти могу да интензивирају свеобухватну контролу грађана и да им ограниче њихове слободе а да се ови ни најмање не успортиве. Присутност тероризма аутоматски делегитимише сваку радикалну критику постојећег друштва и одмах је пореди управо са неком врстом тероризма.

Према вашем мишљењу, и профитна десница и културна левица две су гране исте моћи. Ко остаје као потенцијална сила у борби за промене?

Они који и даље мисле својом главом, они који могу да превазиђу концепт левице и деснице. Морамо да променимо начин размишљања, морамо да мислимо другачије. Потребно је супротставити се сваком идеолошком партикуларизму у чију се одбрану свакодневно стављају проповедници владајућег симболичког поретка и борити се за тај императив разума, до сада никада остварен, какав је универзална људскост.

Такође критикујете интелектуалце, међу првима Бернара Анрија Левија. Има ли изузетака?

Наравно. Мој учитељ, професор Костанцо Преве остаје срећан изузетак, иако је нажалост преминуо 2013. године.

Критиковани су ваши ставови у књизи. Које су највеће замерке?

Све исто као и обично. Ако не прихватите нови економски либерализам, ви сте фашиста, комуниста итд. Дакле, нема важних, добро утемељених критика, нажалост.

Да ли је након свега овога ваша визија будућности бар мало оптимистична?

Нажалост, морам да кажем да није. У међувремену је стигла пандемија која је очигледно ојачала нови светски поредак владајућих класа.