Обавезни војни рок је значајна институција модерне државе јер се на тај начин стварају обучени кадрови за попуну професионалне војске која мора да постоји и опстане у Републици Србији. Нужно је да имамо обучену и бројну резервну армију јер безбедносни изазови никада неће мимоићи простор на коме се налази наша земља, каже проф. др Радослав Гаћиновић, научни саветник у Институту за политичке студије у Београду. Саговорник „Политике” је аутор великог броја студија и монографија о безбедности и тероризму, као и капиталних издања „Млада Босна” и „Насиље над Србима у 20. веку”. Главни је уредник научног часописа „Политика националне безбедности”, чије су странице отворене за савремена промишљања о утицају политике на изградњу и функционисање система безбедности модерних држава.
Недвосмислено заговарате укидање суспензије обавезног служења војног рока, која је у Србији проглашена пре 10 година. Какве би користи од тога имали будући регрути, а какве друштво у целини?
Млади момци би, служећи војни рок, стицали радне навике, брже би сазревали, стицали нова пријатељства. Служећи у војним јединицама развијали би осећај поштовања према светлим примерима из наше ратне прошлости, посебно са почетка 20. века. Добробит за друштво огледала би се у томе што би економски оживели делови земље где би се градиле касарне, нарочито у пограничним подручјима где имамо проблем с исељавањем становништва. А што је најважније, значајно ће се подићи укупна борбена готовост и спремност оружаних снага. Наравно, Србија мора дефинисати витални национални интерес, затим непрекидно радити на изграђивању стратегије одвраћања и узвраћања. Што више обучених војника било би томе важном задатку значајан допринос.
Где је место војске у одбрани од тероризма?
Основни носилац борбе против тероризма је полиција. Војска се употребљава једино у ситуацијама када тероризам прерасте у масовни вид насиља – у герилу. Или, ако су терористи употребили нуклеарно или хемијско-биолошко оружје, као у случају талачких ситуација већих размера.
Колико је Србија изложена претњама које су сродне тероризму, попут идеолошког, националистичког и верског екстремизма, који имају јака упоришта у нашем окружењу?
Наша земља је континуирано изложена притисцима моћних западних држава и неких наднационалних организација, што се огледа и у нереаговању ни на једну претњу националној безбедности Србије. Штавише, много тога има њихову прећутну подршку. Срби више од једног века чекају своје место под сунцем, трпимо насиље и добијамо само лажна обећања. Угрожени смо и од НАТО „пазитеља” и од наводне помоћи лажних пријатеља, а и од зла домаћега. Све то иде у прилог нарастању и бруталном насиљу албанског тероризма на Балкану, рестаурацији и институционализацији усташких идеја у Хрватској и тоталној ортодоксној верској индоктринацији муслимана у Босни и Херцеговини.
На попису безбедносних изазова такође се налазе и насилни протести, субверзивне акције, ширење дезинформација, страха и панике...
То су велики проблеми за сваку државу. Полиција и службе безбедности су главни носиоци борбе против ових врста угрожавања. Сматрам да се мора ажурирати Кривични законик Републике Србије и да морају одговарати сви подстрекачи политички мотивисаног насиља, које угрожава функционисање државе и безбедност грађана. Специфичан вид субверзивног деловања су и заговарање одрицања од Косова и Метохије и противљење постојању Републике Српске, која је, по мом мишљењу, највећа тековина српског народа у 20. веку. Поједини медији, чак и с националном фреквенцијом, протежирају заговорнике таквих ставова. С друге стране, има медија који, пружајући простор некомпетентним појединцима, доводе у заблуду део јавног мњења. То је нарочито опасно у кризним ситуацијама као што је тренутна пандемија или масовна вакцинација, која нам предстоји. Свим тим покушајима дестабилизације и подривања безбедности ваља дати адекватан и правовремен одговор, тим пре што нас вероватно чекају и већа искушења.
Када помињемо искушења која нас очекују, многи сматрају да ће промена власти у САД донети Србији нове-старе безбедносне ризике.
Све указује да нас чека бурно пролеће. Нова америчка администрација, по мом мишљењу, неће бити на страни права и правде, него ће ићи трагом политике која је Србији отела 10.887 квадратних километара територије. Сведоци смо да Харадинај сада најављује да ће уколико освоји власт на Космету организовати референдум за уједињење с Албанијом. У разради те идеје није усамљен. А Европа ћути пред реториком која призива „велику Албанију”, што задире у суверенитет, поред Србије, Македоније, Црне Горе и Грчке.
Стиче се утисак да је ЕУ сувише заокупљена својим невољама да би се бавила проблемима изван својих граница, а чини се и да за проширење има све мање ентузијазма?
Сматрам да Србија никада неће постати чланица Европске уније јер нам се за приступање, између осталих, постављају два услова које не можемо да прихватимо. Први је да успоставимо пуне дипломатске односе са земљама у свом окружењу, што би значило да признамо Косово као независну државу. А нема говора о томе да признамо Косово и Метохију по принципу да они добију све, а ми ништа. Други неприхватљив услов је да се дистанцирамо од својих највећих пријатеља, Русије и Кине.
Да ли сматрате да би ваљало размислити о ревидирању опредељења за придруживање Европској унији?
Моје мишљење је да Србија мора да остане војно и политички неутрална, отворена за све међународне економске интеграције. Да независно од ЕУ или било кога дограђујемо наш правни систем, демократске односе, одбрану. Да имамо јаку војску – дипломатија постиже боље резултате ако иза себе има јаку оружану силу. То је брана притисцима, претњама, гомилању оружаних снага на нашим границама. Срећна околност је што се 1999. бар у овом периоду не може поновити. Прошла су времена када је Русија била на коленима, а Кина далеко.
