Боље ЈУ, него ЕУ. Тако се живи у Европи, без детаљисања поручује један графит забележен у Загребу.

Низ сличних графита широм градова некадашње Југославије сакупио је Митја Великоња у књигу „Политички графити”, коју је с енглеског превела Слободанка Глишић, а недавно објавила Библиотека 20. век. Великоња (1965) предаје студије културе на Универзитету у Љубљани и проучава савремене централноевропске и балканске политичке идеологије, супкултуре, колективно сећање и постсоцијалистичку носталгију.

‒ Бели зид је постојао пре фејсбук зида, ово је мој уобичајени одговор на питање зашто сам заинтересован за нешто тако неповратно материјално, технички незахтевно и непокретно, као што су графити и стрит арт. Ја их посматрам кроз намеру која стоји иза њиховог стварања и последицама које имају на околину. Графити су показатељи културног стања и друштвене динамике, врста зидне загонетке, ненасилан одговор на политичку неправду. Изражавају „право на град”. Они су и темпиране бомбе, недозвољене визуелне интервенције на јавном месту ‒ забележио је Великоња.

Он наводи пример графита из Љубљане „Бодљикава жица на граници ‒ лешеви у реци Крупи”, који је скренуо пажњу на избеглице погинуле док су покушавале да пређу у Словенију, одмах префарбан, док други, безазлени графити деценијама красе зидове.

Док их неки виде као жврљотине, шкработине, прекршај или кривично дело, у Амстердаму, Њујорку, Петербургу, Берлину и Лос Анђелесу постоје музеји графита. Велики градови чак нуде обиласке графита чувених уметника.

Великоња анализира политичке поруке са зидова, те наводи ону из доба Милошевићеве владавине у Београду „Нема новина, има зидова”. Стрит уметник Бенкси је рекао да су графити једно од малобројних средстава „кад немаш готово ништа”, а амерички графит из 70-их година поручује: „Данашњи графити су сутрашњи наслови”.

Великоњу занима постсоцијалистички графитни пејзаж, те наводи натпис у Љубљани: „Некада смо били трећи блок, сада ћемо постати Трећи свет”. Постоје графити о НОБ-у и Титу, пројугословенски, антијугословенски, они о одбацивању СФРЈ. У том смислу помиње „Ми смо Титови” (на путу Сарајево‒Добој 2014), и „Тито је наш” (Загорје, 2014). Постер из Марибора 2014. исказао је зебњу младих у времену транзиције „Рођен у Југославији – образован у Словенији ‒ незапослен у Европи”. С друге стране, графит из Лабина (2007) позива на ускрснуће Југославије „Створимо је поново 1945‒1990”. У Подгорици је 2016. исписано „За Југославију са Сарајевом као главним градом”.

Међу балканским националистичким графитима, Великоња издваја онај „Уби Србина”, да би након додавања једног слова, постао „Љуби Србина” (Ријека, 2015).

‒ Графити обележавају територију попут „Овде је Санџак”, „Крајина се не предаје”, „Црна Гора је српска Спарта”... У време Трампове инаугурације појавио се мурал у Београду на коме су Трамп и Путин, а између њих на српском, руском и енглеском пише „Косово је Србија”. На такву националну грандоманију антинационалистички графити у разним деловима Балкана одговарају духовито „Нокија све тања, Србија све мања” – истакао је аутор књиге.

Сагледани су и екстремнодесничарски графити у Словенији: „Смрт комунистима”, „Мултикулти је бели геноцид!”, „Словенија Словенцима, Европа Европљанима”, „Шиптари, педофили, педери ‒ 50 м у оном правцу”, „Одбранимо словеначку нацију”, „Имигранти напоље”.

Ту су и они који изражавају став према избеглицама у савременој Словенији ‒ „За лакши проток капитала, не избеглица”, „Народ гладан, избеглице сите”, и против маргиналних група: „ЛГБТ је дегенерација, деградација, декаденција!”, „Зауставите ЛГБТ револуцију!”

Графити су, наводи Великоња, мета исте оне критике која осуђује друштвене медије и сматра да кликнути на нешто на страници „Фејсбука” – то јест водити политику с кауча ‒ није довољно. Писцима графита се замера да је лакше поручити да власт треба да падне него је стварно срушити. Сматрају и да уместо алтернативе, графити нуде лажну катарзу...

‒ Циник би рекао да само прикривају празан зид, да иза њих не стоји истинска промена, да иза њих нема ничег. Кад се тако гледа, они су више израз немоћи него моћи, толерисана субверзија, безопасна провокација, изоловано острво уличне креативности које не само што не угрожава постојеће односе него их и естетизује, шири и чини прихватљивим. Ова књига је документ о времену и простору, збирка доказа о ономе што се у транзиционом периоду у последњих 30 година дешава на зидовима у делу Европе у којем живим ‒ навео је аутор у књизи.

Писце графита, тог уличног хаикуа, сигурно не дотичу критике. Један графит у Словенији и поручује „Не можете нам узети зидове”. У потпису „Вандалка”.