Панчево – Празан стомак натера човека на свакакво сналажење. Најбоља илустрација те истине видљива је широм панчевачких гробаља, на којима се редовно храни десетак невољника. Kажу, смештај још и имају, а да се једе мора сваки дан. Зато су и редовни корисници оваквих „народних кухиња” и на седмодневним, шестомесечним и годишњим парастосима упокојенима. Тако нема дана да нису гости на последњем испраћају, највише на овдашњем Старом православниом гробљу, када и они поједу и попију за душу покојнику.

„Сад је невоља што су људи и то смањили, долазе само најрођенији, па ни не спремају много, дођу и оду. Сахрана има више него раније, али на Новом гробљу, а дотле треба превоз, далеко је. Нешто се покупи овде, нешто испод тезги на пијаци, нешто по кантама”, каже једва покретна Ромкиња, док се упркос снегу спрема да покупи недељни ручак на старом панчевачком гробљу. Прича да ни о Задушницама, кад је иначе највећа „гозба”, није било као пре пандемије. Доносило се раније изобиље хране, све благодарећи обичајима и разноразном празноверју. На ово црква али ни држава, не гледају блаконаклоно, те се за остављање хране и пића на хумкама, које закон види као нехигијенски манир, може зарадити и казна од 10 хиљада динара.

Међу редовним „гостима” су, прича нам радница у оближњој цвећари, старији људи без ближњих и читаве ромске породице са децом. Једни ожалошћене рођаке дочекују већ на улазу у гробље, други крстаре међу „вечним кућама”, где родбина верујући у благослов живима, изнесе и остави понуде. Непосредно по укопу пак послужење чека и код излаза на импровизованом столу за којим свако може да се послужи, али нужда и обичаје мења, па је у понуди све чешће тек залогај кољива – куваног жита, чашица жестине или вина. Они пак у стању социјалне потребе и бескућници, ни за дебео минус, лед и снег, па ни за кућни ред окачен на улазу у гробља не маре, јер је „борба да се за данас обезбеди оброк”.

„Некада не буде ништа, чешће син успе да скупи у кесу пециво, жито, а са гробова, кад оставе јабуку, поморанџу... Неки нас и понуде, не терају нас, а кад на улици питаш да помогну, окрећу главу. После идемо на пијацу, па покупимо испод тезги поврће, ал сад ни то није низашта, све се смрзло. Нешто нам дају пиљари, оно што би иначе бацили”, сведочи старица.