У условима актуелне пандемије короне, испоставило се да су вируси и бактерије највеће убице у историји човечанства, каже др Јован Ћирић, судија Уставног суда Србије, који је у оквиру Копаоничке школе природног права „Слободан Перовић” детаљно анализирао све аспекте права на живот у доба короне.

И правници и лаици често су од почетка пандемије постављали питање да ли је слобода важнија од живота или је очување живота важније од слободе кретања и комуникације. Др Ћирић је указао да епидемија заразне болести ипак захтева одређена ограничења у понашању и поштовање прописа.

– Свака прича о заштити приватности пред опасностима од короне данас губи значај. Задатак сваког епидемиолога, када се појави појединац заражен короном, јесте да испита његове контакте у претходном периоду. Можемо замислити једну друштвено баналну, али за дотичног појединца нимало безначајну ствар, на пример да неколико дана пре него што су му се испољили знаци заразе имао неке ванбрачне сусрете са особом која је такође у браку. Ситуација је врло деликатна за обоје и за њихове званичне брачне партнере – наводи др Ћирић.

У време пандемије, потреба залажења у нечију приватност сасвим се лако може правдати „јавним интересом”, истиче судија али поставља питање да ли то онда значи да се тим „јавним интересом” може оправдавати све и свашта, тако да неко у таквим ситуацијама може постати двострука жртва ‒ једном као директна жртва короне, а други пут као жртва откривања његове тајне.

– Готово да се не би могло рећи шта је за дотичног горе. С друге стране, грађани могу бити дискриминисани приликом остваривања неких права само зато што имају повишену температуру, па се може поставити и питање да ли банке и осигуравајућа друштва имају право да од својих клијената траже доказе да су здрави или чак да добијање кредита или уговора о осигурању условљавају негативним тестом на корону – каже судија.

Многи грађани су током пандемије прекршили Кривични законик, а инкриминација која се зове „непоступање по здравственим прописима за време епидемије”, многе је одвела у притвор.

– Поштовањем здравствених прописа за време епидемије, човек пре свега штити друге од себе. У редовним околностима, када је неко болестан, онда је његово здравствено стање његова лична ствар, као и то да ли ће се и како лечити, али када је су у питању опасне заразне болести, или чињеница да је неко само заражен опасним вирусом, онда то више није само његова лична ствар – каже др Ћирић.

Подсећа да КЗ овим кривичним делом штити здравље свих грађана, а последица непоштовања прописа састоји се у наступању апстрактне опасности.

– Невоља код сваке епидемије састоји се и у инкубацији. У питању је краћи или дужи период када је неко заразан, опасан за друге, а да он то уопште не зна. Може се позивати на то да није знао да је клицоноша и да се, правничким језиком, речено, налазио у стварној заблуди. Међутим, ипак се овде не ради о заблуди о заражености, него о непоштовању здравствених прописа, без обзира на то да ли је неко заразан или не – указује др Јован Ћирић.

Могуће је такође да се оптужени брани тиме да није био упознат са здравственим прописима за време епидемије, али наш саговорник сматра да такву одбрану судови не би смели да прихватају. То би било позивање на правну заблуду, али је тешко да незнање у време пандемије може бити оправдање, јер надлежни органи и медији врло исцрпно информишу грађане о здравственим прописима и предузетим мерама.

Олакшавајућу околност у таквим случајевима, сматра судија, не може представљати ни чињеница да грађанину није издато званично решење о остајању у изолацији. Такође, уколико је донета мера забране рада кафића и ресторана, онда ни власници тих објеката ни конобари не би могли да се правдају незнањем уколико су примали и услуживали госте. Такво понашање представља апстрактну али ипак значајну опасност за здравље људи, које треба да буде заштићено управо прописивањем овог кривичног дела.

У случају друге инкриминације ‒ преношење заразне болести, осумњичени је знао да је болестан али се ипак понашао неопрезно. Није седео у карантину него је одлазио међу људе. То, међутим, не би требало третирати као директни умишљај да се пренесе болест већ као евентуални умишљај, а све околности треба узети у обзир приликом одмеравања казне. Уколико би дошло до болести и смрти других лица, онда је реч о „тешком делу против здравља људи”, али и у овим најтежим случајевима реч је о нехату у односу на најтеже последице.

Учиниоци кривичног дела „изазивање опште опасности” углавном су одговорна и службена лица у здравственим установама и домовима за старе.

– Директор у дому за старе могао би рећи у својој одбрани да је он лично поштовао мере и придржавао их се. Међутим, у насталим условима пандемије вируса корона, одговорно лице у једном дому за негу старих лица мора обезбедити да сви запослени поштују прописане мере превенције и да све функционише по одређеним протоколима и прописима. Зато ова инкриминација треба да спречи немарно и несавесно поступање, јер одговорном лицу намеће додатну обавезу контроле запослених ‒ да ли и колико они поштују прописане мере заштите – објашњава др Ћирић.

Подсећа да је прописана врло строга казна, од две до 12 година затвора, у случају да услед овог кривичног дела дође до смрти најмање једног лица.