Уље на платну, штампање збирке или 400 евра у кешу, то су највредније награде на песничким конкурсима који се у згуснутом годишњем календару организују широм региона, али много је више оних симболичних, с плакетама и захвалницама. Ипак, песници се радо одазивају и шаљу своја дела, а у прилог им иде и чињеница да је захваљујући интернету знатно поједностављена процедура за учешће. Обично је потребно на један мејл организатора послати једну, две или три песме, зависно од конкурса, а на други шифру с решењем, како би била задовољена тајност.

Најчешћа награда учеснику конкурса јесте то што добије право да му песма буде објављена у зборнику који се штампа, пошто жири заврши с оценама свих пристиглих радова. Због оскудице и проблема самих организатора, обично ово признање треба платити неколико стотина динара да би се покрили трошкови штампе и слања збирке на кућну адресу.

Читање у ужем кругу

Пандемија је ове године натерала многе организаторе да пређу на слање песама електронском поштом, није било проглашења победника као ранијих година и живих песничких смотри или су сведене на најмању меру. Али захваљујући не само песницима, већ и љубитељима поезије, песме живе на разне начине на друштвеним мрежама.

Чита се, додуше, у ужем кругу, али се сада много брже размењују информације и склапају познанства, не само у региону већ и с љубитељима поезије и из даљих земаља, па и других континената. Иако су та познанства виртуелна, она омогућавају дневне контакте, сугестије, критике, а тиме се отварају и неки нови начини за промовисање поезије. Постоје и портали на којима се поезија чита, лајкује, гледа уживо, тако да песници добијају личну сатисфакцију да оно што стварају неко види, прочита и вреднује.

Сајт „Конкурси региона” објављује све значајне информације о организацији песничких конкурса током целе године у Србији, Црној Гори и Босни и Херцеговини (Републици Српској).

Летимичан преглед ових дана казује нам да су неки конкурси тематски, па је тако поводом Међународног дана борбе против насиља над женама Народна библиотека Ћићевац расписала локални јавни конкурс за најбољи рад писан у прози, поезији или као драмско дело на тему: „Да ли да ћутим?”

На дигитално слање радова због пандемије прешао је и Међународни трифундански конкурс за поезију из Тршића на тему виноградарства „О вину и љубави”.

Центар за афирмацију стваралаштва „Поетикум” расписује други конкурс за најбољу необјављену збирку песама. Награда за најбољи рукопис је штампање књиге, а конкурс је отворен до 1. фебруара 2021. године.

Један од наших најпознатијих конкурса, посвећен Бранку Миљковићу, организује Нишки културни центар, а награда за најбољу збирку песама издату у претходној години износи 300.000 динара. Обично стигне од 100 до 150 збирки на оцену жирију.

У региону је актуелно неколико конкурса. Почетком децембра „Бокешки форум” из Тивта расписао је конкурс у знак сећања на песникињу Мају Перфиљеву. Рок за слање песама је 15. мај 2021. године, сваки учесник има право на једну песму, а радови се шаљу искључиво електронском поштом. За прво место награда је 200, друго 150 и треће 100 евра.

Центар за културу Колашина имао је недавно сличан конкурс, с тим што је прва награда била 400, друга 200, а трећа сто евра, а право учешћа имају само песници млађи од 37 година.

Нермин Делић, покретач најпопуларнијег и најмасовнијег међународног такмичења у поезији „Мили дуели”, објашњава како је дошао на идеју да га оснује.

– Желео сам да урадим нешто друштвено корисно, међународно прихватљиво. Будући да је поезија део мог занимања, пројекат сам наменио песницима и љубитељима поезије – каже Делић.

Овај босанскохерцеговачки песник сматра да међународне конкурсе не треба преозбиљно доживљавати, јер се код већине не приступа системском бирању аутора. Углавном, познаје, како каже, неколицину квалитетних, где вреди учествовати.

– Нажалост у БиХ је идентично као и у региону, а чини ми се и у свету. Талас дигитализације смањио је дружење људи с књигама. Нашој генерацији изазов је да пронађе начин који ће омогућити да поезија заживи у свакодневном животу, а мислим да су „Мили дуели” пример за то – каже Нермин Делић.

Марко Станојевић, песник из Београда, с двадесет четири године објавио је збирку поезије и од тада рачуна да се писањем песама бави активно. Учествовао је на готово свим званичним конкурсима за младе песнике пре објављивања прве збирке, а касније је учешћа проредио. Добитник је награде за најетеричнију љубавну поезију на манифестацији „Орфеј на Дунаву” и две међународне награде у Италији: прво место за најбољу видео-поезију и друго место за поезију у форми текста.

– Постоје ствари које ми се не допадају када је реч конкурсима. Наиме, не може и не сме било која награда да диктира књижевну вредност, не може песник који није награђен да буде потпуно елиминисан с књижевне сцене, јер песник и песма су старији од књижевних награда и то би ваљало поштовати и имати у виду када градимо однос према књигама – сматра Станојевић.

Његов старији колега Петар Беатовић пише поезију већ три и по деценије, од своје десете године. Учествује и на конкурсима, али до неке велике награде тешко је стићи, углавном су то признања, дипломе, захвалнице, тапшање по рамену. Издваја такмичење „Мили дуели” као најбољи у конкуренцији онлајн конкурса, јер је најмасовнији и најбоље организован. Уједно је то прилика за све који пишу да се и упознају и друже.

Иза затворених врата

За њега је писање унутрашња потреба па макар понекад била и без неких видљивих резултата, а критике не треба узимати лично, већ као прилику за усавршавање. А као човек који воли књижевност каже да је положај песника врло тежак у Србији.

– Експанзија друштвених мрежа донела је и експанзију писања поезије, чији је квалитет врло упитан, више се ради о неким емотивним записима него о правој поезији, али многи од тих аутора стекли су приличну популарност и на мрежама и у продаји књига. Много њих је у томе успело, јер су спретнији у маркетингу него у поезији – каже Беатовић.

Петар Беатовић уочава да наше издавачке куће функционишу као и све друге фирме и руководе се профитом, па такви „песници” лакше долазе до издавача. То је, каже, отежало ситуацију за младе и аутентичне поетске гласове којима тираж није у првом плану и зато су принуђени да до збирке дођу учешћем на конкурсу. Међутим, то није нимало лако, пре свега и због одабира жирија, начина на који се бира победник, који по правилу није транспарентан, одлука се по правилу доноси „иза затворених врата”.

Поезија ће преживети

– Поезија више нема третман у друштву какав је раније имала, част изузецима, па ни држава ни њене институције не воде рачуна о младим песницима и будућности ове гране уметности. Немају довољно медијског простора, а самим тим не могу допрети до ширих друштвених слојева. Тако да песници раде друге послове, а поезију пишу за себе. Некада су познати песници били уредници великих издавачких кућа, али како државни издавачи више не постоје, то више није случај. Речју, околности су врло неповољне, али поезија је преживела све па ће и ово, не сумњам у то – поручује Петар Беатовић.

„Мили дуели” привуку више од 500 поета

Најпознатији конкурс у нашем региону покренуо је Нермин Делић из БиХ 2012. године. То је међународно такмичење у поезији „Мили дуели” на који се сваке године пријави више од 500 песника из целог света, наравно, највише из земаља бивше СФРЈ. Такмичење је замишљено по, фудбалски речено, куп систему, где се у сваком новом кругу преполови број учесника док не дође финале с двадесетак такмичара.

И слање песама, пријаве, гласање, жирирање, све се одвија преко интернета, тако да сваки учесник може знати колико је добио гласова од публике или поена од песника који чине састав жирија. На крају се проглашавају победници који више добијају на публицитету међу љубитељима поезије, јер награде нису новчане.