Крајем прошле године посланици Народне скупштине Србије усвојили су измене Закона о привременом уређивању начина наплате таксе за јавне медијске сервисе, којим се такса повећава са 255 на 299 динара (17 одсто) од 1. 1. 2021.  године.

Такође је усвојен Закон о јавним медијским сервисима , који ће важити до 31. децембра 2021. године. Министарка културе и информисања Маја Гојковић је навела да досадашња такса није довољна за оба јавна сервиса, Радиo-телевизију Србије и Радио-телевизију Војводине, за oбављање основне делатности, без учешће буџетских средстава. Значи, сем средстава из буџета која чине мањи део, други и основни облик финансирања јавних медијских сервиса је путем таксе, преко рачуна за електричну енергију ЕПС-а. За ту услугу ЕПС наплаћује провизију од 100 милиона динара.

Године 2019. таксу на електрично бројило је плаћало 2.811,517 грађана и укупно је прикупљено 7,4 милијарди динара, 2020 – 8,6 милијарди, а у 2021. се очекује 10,8 милијарди. Основно питање је колико у Србији заиста има електричних бројила, и то на целој њеној територији, и да ли сви њихови власници-грађани плаћају таксу? Процењује се да има бар 3,5 милона бројила, па испада да 700.000 грађана – власника бројила не плаћа таксу кроз рачун за струју. Уколико би сви плаћали таксу по новој цени од 299 динара сваки месец прикупило би се 12, 6 милијарди динара или преко 100 милиона евра. Дуг грађана који годинама не плаћају (од 2005.) нарасли су на 448 милиона евра.

РТС има 2.700 запослених, а РТВ – 1.100. Сем из такси, приходе самостално остварују и кроз комерцијалне услуге, у оштрој конкуренцији приватних телевизија које нису обавезне да приказују научно-образовни, дечји и школски програм (онлајн настава), документарни, културни, као и информативни програм на језицима националних мањина.

Да ли је заиста 299 динара пуно, ако упоредимо цену услуге  кабловских оператера. Који су разлози због којих део наших грађана не може или не жели да плаћа таксу за јавне медијске сервисе?

Сматрам да је тешка економска ситуација великог броја грађана, појачана пандемијом, главни разлог неплаћања таксе, као и многих других обавеза, а посебно у 2020. години. Други разлог за неплаћаање таксе можда треба потражити у незадовољству грађана што је у појединим периодима телевизија постајала више „државна” него јавна, и фаворизовала политичке странке на власти, а на штету опозиције и објективног информисања.

Садашња ситуација око телевизије и размишљања грађана а посебно политичких странака (позиција-опозиција) ме подсећа на наше најважније питање – Косово. Председник Вучић је за то да и ми и Албанци добијемо и изгубили по нешто, а не да један добије све, а други ништа. Тако и са телевизијом тренутно – обе политичке опције и грађани јесу и нису задовољни, што значи да ипак тај јавни сервис ради свој посао, како-тако.

Мислим да би наши јавни медијски сервиси требало да упознају ширу друштвену јавност како се троше паре које се добијају од таксе? Колико се издваја за плате запослених? Да ли их је оптималан број и колико је најбољих кадрова отишло на боља и лакша радна места.

Александар Бабић,
Сомбор