четвртак, 04.03.2021. ✝ Верски календар € Курсна листа
уторак, 19.01.2021. у 20:15 Мирјана Сретеновић
ИНТЕРВЈУ: МИЛАН УЗЕЛАЦ, филозоф

Време велике уметности припада прошлости

У трајном власништву човека само је његов дух који на истински начин живи у нашем вечитом сада. Но, кад се то схвати, обично је све већ прекасно
(Фото лична архива)

О времену је писао на почетку свог великог, последњег а недовршеног дела Тома Аквински. Kолико год он био теолог и хришћанин, ипак је морао потврдити да ни Бог упркос својој свемоћи не може учинити да оно што је било – није било. Време постоји само као сада и чини границу између прошлости и будућности, каже Милан Узелац, некада професор естетике и онтологије на Филозофском факултету у Новом Саду, аутор више књига из историје филозофије, метафизике, естетике и филозофије уметности. Недавно је објављена професорова књига „Феноменологија нашег времена” у издању Издавачке књижарнице Зорана Стојановића.

У књизи сте анализирали пролазност времена и његову бесповратност насупрот вечном, трагајућем „сада”?

Прошлост не можемо изменити, мада нам може бити дуга или кратка у нашем сећању (сетите се речи Ханса Kасторпа), док нам је будућност неизвесна, јер оно што ће бити у њој не можемо ни предвидети. Живот нам је можда и зато интересантан, јер се будућност састоји од изненађења. Живимо у неизвесности, без уверености да знамо зашто. И док тако трајемо често нам на ум падају старе поуке о томе да од појединца не зависи ни његова слава, ни успех, ни посед, ни богатство. Све у животу може се изгубити једнако лако као што се и добија. Ретко ко умре у кући у којој се родио, или неком отео. У трајном власништву човека само је његов дух који на истински начин живи у нашем вечитом сада. Но, кад се то схвати, обично је све већ прекасно.

Тешко да има оних који и данас читају Хомера, Овидија и Дантеа, знају за фреске у Сопоћанима и Грачаници, слушају Хајдна и Рахмањинова, гледају филмове Фелинија и Тарковског

Хајдегер је писао да „осадашњење” нуди човеку нешто ново и не дозвољава му „баченост у смрт”. Тада је неминовно искуство праве времености?

Осадашњење подразумева сада и овде, оно што нам је ту пред нама, оно у чему и са чим јесмо. На прави начин постојимо само у садашњости; о томе су говорили Епикур и његови ученици. Али човека као свесно биће одређују све три временске димензије. Садашњост он може имати на прави начин само ако има будућност као могућност која је условљена прошлошћу.

Науке су свету одузеле животност и свеле га на предмет рачунања. Оне не дају одговоре човеку на она крајња питања, а пре свега на питање смисла постојања, односно на питање онога бити што се уздиже над временом. Временост времена је унутарсветска јер је везана за време чинећи му основу. Сва тумачења времена, време виде као унутарсветско, с ове стране бити и ништа, док оно једно (о којем говори Прокло), које све омогућује, остаје и даље с оне стране свега што јесте, ничим условљено, ни простором ни временом ни бивањем ‒ но то је једна посебна тема за један други разговор. Све сложено не да се једноставно истумачити.

Разматрате категорије нестајања и трајања. Kада уметничко дело постаје безвремено?

Уметничка дела нису безвремена, а ни ванвремена. Она су увек временита, будући да су у времену. Друга је ствар што су она трансгредијентна, што имају способност прелажења из епохе у епоху. Током свог трајања она неке слојеве губе, неке нове добијају. У различитим епохама она казују различите ствари. Имају могућност да изађу из оквира које им је поставио уметник. Тако се дешава да понекад буду привремено „заборављена”, а касније поново „откривена”. Ел Греко је стекао светску славу тек након појаве експресионизма. Ми можемо говорити само о томе шта неко уметничко дело говори нама, данас и овде. Дело постоји као идеална структура, чиме одржава своју идентичност. Али доживљавање дела и његово разумевање у свакој епохи је различито.

О безвремености дела се може говорити тек у ново доба од времена романтизма. Скарлати и Моцарт таквима своја дела нису видели. Чак је још и Бетовен говорио да ће се његова дела изводити можда и кроз двадесетак година. Оно о чему сам у више књига писао јесте покушај да се одговори на питање по чему су нека дела уопште уметничка дела, посебно данас. Већина предмета и објеката који се за уметничка дела проглашавају, то заправо нису. Ствар је у томе да нема просто другог, новог назива за њих. У питању је терминолошки неспоразум. Време велике уметности припада прошлости.

Гадамер је рекао да је време нешто између јуче и сутра. Ви пишете и о дигиталном времену, тј. времену виртуелне реалности?

Гадамер о времену говори као о сада. На тај начин мисли време и Аристотел у „Физици”. О њему се може говорити на много начина: може се говорити о физикалном, мерљивом времену, или о времену у нашој свести. Изузетне странице о односу ове две врсте времена имамо у „Чаробном брегу” Томаса Мана, мада, на саму природу проблема најбоље је указао већ  Св. Августин кад каже да зна шта је време, али кад га неко пита, он то не зна. Једно је осећање, друго је појмовно одређивање.

Сматрам да у нашем времену почиње да доминира још једна форма времена: то је време виртуелне реалности. Ми физички живимо у реалном времену, али исто тако и у имагинарном времену, у паралелном свету који творе дигиталне технологије, па се иде чак дотле да се тврди како је сав свет само један холограм. Опасност која долази из сфере примене нових технологија јесте у томе и да људи виртуелну реалност почињу да доживљавају као једину реалност. А то далеко више брине од нових математичких игара Едварда Витена или Шинтин Јаоа.

Сагледали сте и не-време? Kако га дефинишете?

Сматрам да наступа једно ново време, које се условно може одредити као не-време, будући да се потпуно разликује од целокупног досадашњег нам познатог времена које нам је формирало свест о традицији, култури и нацији којој припадамо и одакле нам долази смисао живота.

Опасност која се надвија над нас огледа се у губљењу свести о свему што нам је претходило, у губитку целокупног система вредности на којем је доскора почивао смисао човековог живота и његово деловање. Можда је генерација којој ми старији припадамо и последња у којој пребива дух историје и културе ранијих епоха. Нова, млада генерација живи у буквалном сада, у духовном сиромаштву и необразованости. Тешко да има оних који и данас читају Хомера, Овидија и Дантеа, знају за фреске у Сопоћанима и Грачаници, слушају Хајдна и Рахмањинова, гледају филмове Фелинија и Тарковског.

Они који за поменуте уметнике и њихова дела не знају, сматрајући да им је то непотребно, не припадају западној култури. Они само учествују у њеном рушењу путем заборављања, и својим вапијућим незнањем оспоравају темељне вредности које нас могу спасти од пада у ново варварство, макар оно било и високо софистицирано.

Коментари9
91a07
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Profesor u penziji
"Živeći u savremenoj civilizaciji, upravo smo suočeni sa realnošću u kojoj je umetnost kao velika umetnost, u smislu autonomne ESTETSKE FORME najvišeg ranga, postala sasvim beznačajna. U konzumentskom svetu sve se izokrenulo. Kao vodeća ideja globalizma, upravo je logos-kapital primarni činilac koji totalizuje sve forme, uključujući i one najviše duhovnosti, svodeći ih na ROBU, čiju vrednost meri tržište". (Sreten Petrović, "Estetika u doba antiumetnosti", Dereta, Beograd, 2016., str. 200).
Sasa Trajkovic
Веома инспиративна и "провокативна" тема. Кренимо од почетка пећинског цртежа "Алтамире", уметник врач, маг а уметност магијског карактера или веома комплексна манипулација првобитне заједнице? Који век касније Месапотамија, Египат писмо осим пиктографског добија и фонетику и уводи наш свет у цивилизацију. Оно што је писмо било у почетку софостицирани језик софтвера је на крају. Уметност је универзални језик културе када нема културе уметност постаје само рефлексија света празнина без садржај
Profesor u penziji
Pored izvrsnih radova profesora Milana Uzelca, preporučujem i odličnu studiju našeg poznatog estetičara, kulturnog antropologa i filosofa kulture Sretena Petrovića, ESTETIKA U DOBA ANTIUMETNOSTI.
Nota Bene
Bez obzira sta je tacno a sta netacno, sve navedeno se odnosi samo na nase selo.
Endi
Veliki umetnici postoje i rade i sada u ovom vremenu, slikari, pesnici, kompozitori. Pitanje je koliko su vidljivi. Koji problem imaju filozofi koji vide samo kulturnu industriju?

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

logo

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља