недеља, 07.03.2021. ✝ Верски календар € Курсна листа
уторак, 19.01.2021. у 13:20 Рамиз Хаџибеговић
ФЕНОМЕНИ

Завичај, мера за све

Срећни или тужни, где год живели, коју год славу славили, шта год радили, у којег год бога веровали, којим год језиком говорили, место рођења има арому и укус почетка и краја
(Фото М. Јанковић)

Код наших људи постоји уверење да ретко ко на планети више пати и тугује за својим родним местом од Балканаца, иако је завичајна носталгија светски бол. Можда због тога што су тапију на мултиетничном Балкану одувек имали људи аутентичне историје и културе, пуни душевности, који тешко подносе сваку промену, сваку другу стварност, туђе навике, док Запад никад није био, нити може бити Балкан. Наравно, људској природи је својствено и нормално, па и пристојно, да завичај, као простор успомена и сећања на детаље из детињства, идеализује, да га болећиво ретушира, улепшава. Тим пре и више ако је оно било необично, романтично, с примесама митологије и сујеверја, јер је то лични доживљај и емотивна перцепција коју нико никоме не може спорити ни порицати. Зато га је лакше волети, слутити, осећати, него о завичају писати.

Улога завичаја и завичајности, као вредносне категорије, у конструкцији идентитета врло је значајна и тој теми се у антрополошким, социолошким, демографским и етнолошким круговима придаје све већа пажња јер представља релевантан културолошки феномен, будући да је неодвојив од живота и емоција, традиције и успомена, од судбине појединца и колектива, литературе и уметности.

Родно место

Познато је да околина, а поготово родно место, делује на људе, да обликује њихов карактер и менталитет и да их, касније, чврсто веже за себе, што је била судбина многих угледних и познатих људи. Завичај је изнад живота натопљеног прошлошћу и узвишен простор у којем се сусрећу наслеђе и обичаји. Меша Селимовић истиче: „Није то само необјашњива веза између нас и завичаја, већ и колоплет наслеђа, историје и цјелокупног животног искуства везаног за свој крај. Генерације и покољења траже и налазе у завичају архетипске слике своје генеалогије, старозаветних предања, иако нико не може верно замислити своје претке даље од две лозе.”

Велика романтична душа завичаја, која поседује лирске стазе и епску снагу, једнако комична колико и трагична, опире се олаким тумачењима. На питање шта је завичај, етимологија нуди доста дефиниција, док Милош Црњански тврди: „Завичај је оно што осећате у свом срцу. Углавном, сви одговори се своде на филозофско и искуствено, на метафоричко и симболичко, на асоцијативно.”

Овај топоним, где је свако од нас први пут спознао радост живота, имплицира да је реч о много значајнијем феномену и појму од конкретног простора. Завичајност импресионира тиме што има филозофску поруку, што призива добру срећу и заштиту од свега што може угрозити човека, и уз све то има људски темељан однос у својој ширини и дубини. Што би рекао песник: „Завичај је мера за све у животу: за љубав и лепоту, пријатељство, нежност, за доброту и успех.”

Веза човека и завичајности трајна је и нераскидива, упркос чињеници што људима прави збрку од живота. За родно место дишемо, живимо, мремо. Свет је један, живот је један, па и завичај је један. На њега се ослањају мисли, сећања, речи, памћења, дела, истина.

(Фото Г. Мирковић)

Од родног места не можемо побећи. Он је наше обележје, наш корен и наша најдрагоценија и највећа имовина, димензија света, место усхићења и неспокоја.

Па ипак, смисао за реалност и објективност о завичају зна бити у сенци моралисања, привида и сумње. У новом времену промењених схватања, мучно је изаћи на крај с њим. Оспоравање свега, тамне стране живота без довољно изазова, инспирације, слободе, карактеристике су оне друге стране завичаја. Понекад је то и „проклета авлија”, без довољно ширине, лепоте и висине, илузија с енергијом цинизма. Истина, у завичају постоји више мира, а мање приватности. Тешко је у свом месту срести човека који не сматра да је учинио више него што му је признато, јер се туђи успеси и свака врста индивидуалности не прихватају с одобравањем. Понекад је вапај и читава та кукњава за завичајном блискошћу тугаљива и смешна, јер треба бити искрен: свака мања средина има свој фолклор, накарадност, своју некултуру.

Од постанка света људи се селе. Балкански простори никад нису били тога поштеђени. Људи без јасног циља, случајно или у потрази за изгубљеним животом, за новим идентитетом, постају мигранти. У свом интимном пртљагу носе завичајни бол, празнину, тишину, почесто и бесмисао.

Сваки губитак родног места доживљава се трауматично јер се оно не може заменити новим. Ко се сели, тај се не весели. Да ли би завичај добио такав значај какав има данас да свет није постао масовно миграционо станиште?

Није исто напустити завичај у зрелом добу и у детињству, једнако као што је велика разлика између оних који су морали отићи и оних који су тражили више. Ако се то уради у зрелом добу, човек живи необичним двоструким животом, дочим, ако се то деси у млађим годинама, завичај се брже и лакше заборавља. Кад напусте родно место, људи не напуштају живот, који никада није далеко од завичаја, иако је то одвајање од начина живота. Пореде се стара и нова средина. Никоме није лако да се укорени, ма чиме се бавио. У новом прибежишту људи постају власници тапије на две историје, две географије, два језика.

У том добровољном изгнанству, где нема живота по вољи, остаје да се измишља. И што дуже бораве у таквим условима, то је родни крај привлачнији, слађи, узбудљивији.

У туђини завичај се приказује у најлепшем светлу и великом значају, с успоменама које су толико лепе да је у њих тешко поверовати. Такве носталгичне слике, увек топле, поједине штите, друге прогањају. У језику и говору људи у нигдини заувек се осећа и чује траг прошлог времена, а тек обичаји, гастрономија, игра. И куће се украшавају завичајним орнаментом, а за државне и верске празнике, крсне славе, уз завичајне песме служе се „своја” јела.

И када стекну оно што су желели, њих жуља дефинитивни повратак у родни крај. „Што смо дуже у туђини, завичај нам је све ближи.”

Изгубљена завичајност је тема и израз сваке националне литературе, филозофије, уметности. Небројени уметници бавили су се мотивом завичаја, што само говори о томе колико је ова појава значајна. Из овог феномена настајала су величанствена дела: симфоније, слике, песме, бисери светске литературе, врхунска књижевна остварења.

Слике младости

Што би луцидно рекао Арсен Дедић: „Завичај ради само у јулу и августу!” Заогрнути сазнањем о пролазности непоновљиве завичајне лепоте и узбуђени као деца, у села се једино враћају пензионери, настојећи да своје последње године живота поклоне истинској властитој целини. Они повратком у завичај праве интимну инвентуру, сабирају живот, враћајући се некадашњем говору, гласу, акценту.

Срећни или тужни, где год живели, коју год славу славили, колико год се селили, шта год радили и чиме се бавили, у којег год бога веровали, којим год језиком говорили, с које год чесме пили, место рођења има арому и укус почетка и краја. С дубоким трагом у ткању душе, то је наш усуд, судбина и терет који ни у сновима не малаксава.

Слике из детињства

Запамћени доживљаји из детињства и младости светиња су која се ни са чим не може поредити. Успомене на мајку и оца, на обичаје, језик, културу, на одрастање, свако од нас чува како се не би изгубио, а детиња слика родног места, уздигнута у домен архетипског симбола, најискренија је перцепција и образац за цео живот. Човек који се сећа себе као детета јасно се одређује не само према свом завичају, већ и спрам глобалних утицаја, нових тенденција и обичаја. Што годинама те слике одмичу од памћења детињства, од онога што је давно прошло, оне постају изоштреније, јасније, ближе. Многи пред крај живота забораве шта су јели за доручак, али из периода детињства све памте. Тек у зрелим годинама сазнајемо колико је душа завичаја значајна и велика. Сликар Војо Станић, у једној исповести, истиче: „За сваког човјека, за његово формирање, најважније је тих првих петнаестак година. Тада научиш језик, почињеш да упознајеш људе, свет око себе; то је кичма. А и доживљаји су најснажнији. Слику коју понесеш из дјетињства, из родитељске куће, послије само уљепшаваш или је, ако баш немаш среће, поквариш.”

Коментари8
a3579
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Боба
Носталгија није везана за "родно место" већ средину и културу у којој се човек формирао. То укључује и далеко дубљу везу са прецима и историјском и генетском линијом и културним наслеђем. Сводити то на "родно место" је упрошћавање. За свој народ могу бити и јесу везани многи који су рођени и одрасли у иностранству и њихова "носталгија" казује на много дубље корене феномена. Да је среће иначе користили би потенцијале свих наших људи у свету али то је немогућа мисија за оне који су на позицијама.
Ivan Dordevic
Одличан текст. Свака Вам је златна. Поздрав из Њујорка
Vladislav Marjanovic
Zavicajnost je krajnje subjektivni osecaj koji se izgradjuje u odgovarajucem socijalnom okruzenju. On moze da bude vezan za rodno mesto, ali i za mesto odrastanja nezavisno od mesta rodjenja. Iako je mahom vezan za etnicku, versku ili kulturnu pripadnost, to ne mora uvek da bude slucaj. Otud svako uopstavanje preti da taj osecaj potcini mitologiji kolektivnog identiteta. Kad se to dogodi onda je pitanje da li se ne radi o odrazu politicke propagande vladajucih elita radi mobilisanja masa.
Mark Tven
Mark Tven: Samo ko ne ume bolje zivi i umire u mestu i kome se rodi.
Praetorian
Hvala Vam na ovom clanku. Ljudski tekst, konacno.

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

logo

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља