Ако је Италија за Ану Ахматову била „сан коме се враћамо до краја живота”, као што у својој књизи лутописне прозе „Водени жиг” подсећа Јосиф Бродски, онда је то за овог великог, прерано отишлог песника сигурно била Венеција (издавач „Паидеја”, преводилац Неда Николић Бобић). Венеција није само замена за његов Петроград, у којем је рођен 1940, а потом принудно морао да га напусти и настави живот у егзилу; није била ни љубав којој се стално враћао, нити обична туристичка фасцинација. За Бродског је то био град с којим је успоставио и метафизички, и чулни однос, град који је осећао чулима а истовремено слутио да у њему постоји нека виша идеја реда, над којом ваљда само Свевишњи бди.

„Венеција је нешто најлепше што је створено на земљи. Ако постоји некаква идеја реда, Венеција је, од могућих варијанти, најприродније осмишљено приближаваље тој идеји”, каже Бродски. Седамнаест зима изучавао је лице тог за њега чудесног града, покушавао да да његов портрет „у четири различита доба зимског дана”, дивио се његовим мермерним чипкама и мозаицима, китњастим оградама и прозорима, води која сама себе милује, да би се потом огледао у хотелским огледалима, тражећи у њима одразе бивших и садашњих живота, док у једној старој венецијанској палати, у којој се све круни, уместо себе у огледалу није видео „као угаљ црно Ништа”. При том трагичност сазнања сопственог постојања меша се са фином иронијом, а ученост никад не постане досадна.

За читаоца и за самог Бродског посебно је импресивна једна ноћна вожња с пријатељима у њиховој гондоли (јер је оне друге, туристичке, вожње с накинђуреним путницима презирао), обилазак разних места, па и острва мртвих, Сан Микеле. Гондола којом се он возио није била гондола за фриволну господу која посећују Венецију; у њој се можда возио путник који је искушавао самог бога Харона, да би му се убрзо придружио. Бродски је умро у Њујорку 1996, али је следеће, по његовој последњој вољи, пренет на то венецијанско гробље.

„Прочитајте ту књигу”, поручио је Бродски по њеном објављивању; то исто поручујемо и ми.

(Из књиге „Предлог за читање”, објављене у издању Читалишта Библиотеке града Београда)