уторак, 09.03.2021. ✝ Верски календар € Курсна листа
понедељак, 18.01.2021. у 09:15 Бранко Пејовић
ПРИЧЕ ИЗ ВЕЛИКОГ РАТА

Смешак без радости момака из Ђачке чете

Борци из Ђачке чете 1.300 каплара (Фото са сајта Башта Балкана)

Сведок ратног времена био је и Сретен Марић (1903–1992), родом из Субјела код Косјерића. Есејиста, преводилац, професор. У Паризу је докторирао историју, код нас био интелектуалац уважен и у међуратно и у послератно доба. Аутор есеја о великим светским писцима и филозофима. За ужички часопис „Међај” 1989. године Марић је написао уводну реч са својим сећањима из Великог рата и размишљањима о времену које је уследило.

„Видео сам испраћај на железничкој станици у Скопљу 1915, испраћај Ђачке чете 95/96, како су се они сами звали, оних које ће касније звати 1.300 каплара. Знао сам их скоро све. Играли су недељом у малом парку крај Идадије. Долазиле су девојке. Играли су валцер, танго и полку, а и друге игре чије сам име заборавио. Ми деца смо долазили да им се дивимо. И сад смо ми били на скопској станици. Момци у теретним вагонима на којима је писало колико у њих може стати људи а колико коња, девојке и ми други на перону.”

„Све док воз није кренуо на широким вратима вагона као грозд, једна до друге, насмешене главе са шајкачама. Пред вагонима девојке. Сви су нешто добацивали једни другима. Сви су се смешили. Некако чудно. Не умем да опишем тај смешак у коме је било свега само не радости. Дуго је трајао тај опроштај, смешак је постајао све грчевитији.”

„И одједном, воз је кренуо. Без најаве, да се ужасно брзо изгуби из вида, са оним главама, са рукама које су из вагона махале. Тад се десило нешто што је за мене, дечка од 12 година, запањујуће. Прво сам чуо један усамљени крик, онда још два-три иста. Онда један општи, ужасно продоран вапај. Све те девојке и мајке су углас ридале, са чудним гестовима, махајући рукама, као да траже потпору, некакав заклон.”

„Са мојих 12 година нисам разумео то ридање. И мени је било жао што каплари одлазе, али не да овако ридам. Питао сам моју мајку, која је придржавала своју расплакану сестру, девојку од 19 година: ’Мама, шта им је?’ Одговорила ми је: ’Сине, па ко ће се од њих вратити?!’ Исидор Караклајић, студент технике, син попа Боје из Косјерића, вереник моје тетке, заиста се није вратио. И толики други.”


Сретен Марић (Фотодокументација општине Косјерић)

„Но, ја сам ускоро потом, са том тетком, оставио мајку, сестру и брата у Призрену, кренуо у бежанију преко Албаније. Мајка ми се плашила да ме, како се то говорило, Бугари не одведу на рад.”

Преживео је голобради Сретен албанску голготу, радовао се ослобођењу отаџбине. „Када сам се вратио у земљу негде 1920. године, она је била пуста. Возови су тек почели да раде. Мостова на прузи још није било, путници су их прелазили по даскама, пешке. Сећам се својих првих летовања на Златибору. Могао сам сатима шетати да не сретнем жива човека. Сећам се Драгице Туцовић, Димитријеве сестре, када је причала мојој мајци о погинулим у њеној фамилији. У Димитријевом Гостиљу само Туцовића је погинуло за то време 16 момака. Из сваке општине златиборске животе је у тим ратовима дало најмање од 150 до 200 младих. Мокра Гора 208, Кремна чак 306. Тужно је било.”

Писац ових редова надао се „песми слободе” у времену које је након Великог рата наступило, али није је чуо ни певао. Суморно пише о поратној будућности: „Постојећим се нико није заносио, обећањима новог и бољег мало ко... Ослобађали смо се, али нико осим Срба то није схватао као ослобађање. Можда и Словенци, бар првих година после рата. Сама реч солунац убрзо је, чак и у Србији, почела означавати неку врсту кловновске фигуре самохвалисавца, мада ја нисам у животу срео ниједног правог солунца такве врсте. Војводе су им умирале тихо и повучено у својим селима. Београдом се шепурила мангупарија, шићарџије сваке врсте.”

„Све то није могло предуго трајати, у безнађу се више није могло трпети. Па се ситуација нагло мења, али тек средином тридесетих година. Са доласком Хитлера на власт свакоме је неминовно постало бирати. Хитлер је отворено, јавно позивао на оно што српски народ, што наша традиција није могла прихватити. На мржњу, а и на самопрезир. Многи би се од нас тада окренули Западу, али Запад као Запад тада као да није ни постојао.”

„Бољшевизам је, истина, на себи носио многе мрље: процесе, свађе, тврду диктатуру (за гулаге тада се у Југославији није знало). Али идејно, у прокламованој идеологији, он је афирмисао вредности Запада... Сви су читали Стаљинове речи да је човек највеће благо Партије, нико није нагласио да је иза речи човек стајало ’кадрови’, што је потпуно мењало смисао синтагме. Уосталом, зар бољшевизам није прокламовао марксизам као своје учење, а код Маркса се, нарочито оног младог, могло наћи пуно тога утешног и лепог и за човека ван ’кадрова’. Отуд је највећи део омладине пред хитлеровском опасношћу нашао једини спас у – Стаљину. И тако смо имали најсмелију партизанску војску. И опет оно најбоље је одлазило, а да нико није могао рећи ко ће се вратити”, писао је за „Међај” 1989. године Сретен Марић.

Коментари4
3df31
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Darko
Zaista, kada procitam s vremena na vreme hvalospeve na racun dinastije Karadjordjevic( "cika Pera "dolazi na vlast kao puki siromasak,a citava dinastije za smesnih 30-tak godina postaje izuzetno bogata)-ne znam da li je u pitanju crni humor. "Viteski kralj Aleksandar" odmah po zavrsetku rata sebi povecava apanazu,a o socijalnim prilikama u drustvu ne treba trositi reci. Nije ni cudo sto je komunizam vrlo brzo nasao svoje mesto u srpskom drustvu.
Stari Beograđanin
Ubeđen sam da bi uvaženi g. Marić, da je danas živ, na sličan način opisao ove današnje beogradske šićardžije i političare koji nažalost, gledaju samo sebe i svoje džepove!
OZBILJAN ISTORIČAR
Леп, кратак и садржајан текст. Мора се додати да је Краљевина, врло брзо заборавила јунаштва Солунаца. Инвалиди су просили по Београду или чистили ципеле господи,која нису ни осетила мирис барута. Тек доласком комуниста на власт, Солунцима су призната ратна права, инвалидитет и добивали су новчане накнаде. А, 1953 године, на Газиместану је изграђен Споменик,којем се и данас дивимо. До тог времена, споменик је био практично један овећи камен.
Maric Zoran
Hvala

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

logo

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља