Косовска Митровица ‒ До краја године 288 особа које су смештене у колективним центрима на Косову и Метохији, са подручја Хрватске и Босне и Херцеговине, које су на Космет дошле у периоду од 1991. до 1995. године, као и интерно расељена лица са Космета (расељена 1999. и 2004. године после мартовског погрома), требало би да добију нови кров над главом.
После 30 година то би значило гашење колективних центара, тим што особе које добију стамбену јединицу неће моћи да је отуђе, односно продају.
Како за „Политику” каже Драган Велић, координатор Комесаријата за избегла и расељена лица, који се 30 година стара о избеглим и интерно расељеним особама, невољнике помажу привремене косовске институције и поједине међународне хуманитарне организације како би се обезбедио кров над главом за 25 лица (од укупно 87 избеглица којих је тренутно на Космету). Они се већ предуго налазе у три колективна центра ‒ у Штрпцу, Лепосавићу и општини Зубин Поток.
Велић подсећа да је у периоду од 1991. до 1995 године на територију Косова и Метохије, са подручја Хрватске и БиХ дошло укупно 760 избеглица.
Како наводи координатор комесаријата, остала лица која се по статусу дефинишу као избеглице, а која су добила држављанство Републике Србије, успела су да сопственим средствима обезбеде кров над главом и да економски буду независни.
Идеја је, како каже Велић, да се нађе решење и за 263 особе, интерно расељене са Косова и Метохије, а којима је од 1999, односно 2004. године, уточиште био један од колективних центара. Од самог доласка до данас свим особама која су у колективним центрима су обезбеђени свакодневни оброци, повремено добијају хигијенске пакете, а плаћене су им и све комуналне услуге.
Интерно расељена лица се налазе у Штрпцу, Грачаници, Косову Пољу, Лепосавићу, али и у Звечану. Многе породице су смештене у насељу Мали Звечан, али и у некадашњем хотелу „Број три” у самом Звечану, где по речима Велића, није разјашњена ситуација „чији су”, иако им комесаријат помаже пакетима са храном и хигијенским потрепштинама.
‒ Тренутно на Косову и Метохији имамо 16.867 избеглих и интерно расељених лица, од којих је 288 у колективним центрима. У општинама Штрпце, Звечан, Лепосавић и Зубин Поток. Својевремено су направљене куће за интерно расељена лица у Липљану, али како су то махом старије и болесне особе и живе о трошку Центра за социјални рад, нису били у стању да финансијски поднесу трошкове. Немају ни за храну, дажбине, тако да су се поново вратили у колективне центре. Многи од њих би, што је и разматрано, требало да буду смештени у неки од геронтолошких центара како би били под сталном медицинском негом. Али још нема услова за такву иницијативу. У колективним центрима, који су, да кажем, нужно зло, људи имају плаћени оброк, плаћене комуналије, тако да се пре одлучују да буду и у неусловним просторијама (где деле заједничко купатило), него да у „сопственој” кући, па макар била и нова, јер таворе на економској ивици. Социјала не би могла да им покрије рачуне за струју, воду... Снабдевамо их повремено, а ниједног момента им није ускраћена медицинска помоћ ‒ каже за „Политику” Драган Велић, координатор Комесаријата за избегла и интерно расељена лица на Косову и Метохији.
Велић напомиње и да би већ крајем овог месеца поједина избегла и расељена лица могла да се уселе у новосаграђене стамбене објекте у Штрпцу. По обећањима једне међународне организације, у плану је изградња стамбеног објекта за избегла и интерно расељена лица у општини Лепосавић, где је недавно једна међународна организација обилазила локацију на којој би зграда требало да буде изграђена.
Када је у питању објекат, некада популарни „Хотел број 3” у Звечану, који је у власништву РМХК „Трепча”, где се налази неколико избеглих и интерно расељених особа, Велић подсећа да комесаријат и њима помаже, али је непознаница како ће те особе конкурисати при, евентуалној, додели станова, с обзиром да се они налазе у неформалном колективном центру.
Напознаница је и како ће се „третирати” интерно расељена лица у насељу у Малом Звечану, где је збринута већина расељених Срба из села Свињаре. Село, које се налази на пет киломтара од центра северне Косовске Митровице, 2004. године је до темеља спаљено од стране албанских екстремиста, а Срби наочиглед војске Кфора која је била под француском командом у бази у самом селу, једва су извукли живу главу.
Интерно расељена лица су већ годинама смештена у колективном центру у Штрпцу, где их је и највише 164 особе, затим у Лепосавићу где је усмештено 37 лица, док је најмање у Косову Пољу, у насељу „Бергам” ‒ 15 лица, односно у Грачаници у насељу „Падалиште” где је смештено 14 особа.
Координатор Комесаријата за Космет наводи и да (од 16.800 лица колико их је интерно расељено на Космету), 3.800 породица које су у приватном смештају и плаћају кирију, такође, „у потреби, угрожени су и треба им дати кров над главом”.
‒ Пре пар година је у Скопљу одржана прва конференција на регионалном нивоу, где су поред надлежних из Комесаријата за избегла и расељена лица у Македонији, Црној Гори, Босни и Херцеговини, присуствовали и међународни представници и на којој је донета иницијатива о регионалној сарадњи и решавању проблема лица која су под тешким притиском, како би сачували голи живот, морала да напусте своју земљу. У новембру смо имали онлајн конференцију где смо размотрили бројна питања, а велику потпору имамо и у Вашингтонском споразуму, који подржава регионални приступ овом питању ‒ истиче за „Политику” координатор Драган Велић, уз напомену да велики проблем има и око 17.000 породица које су интерно расељене у централној Србији.
