Уместо у друштву пријатеља, Нову годину смо провели гледајући репризе новогодишњих програма, снимљених пре него што је вирус корона с програмских шема скинуо забавне емисије. Уместо у кругу породице, Божић смо провели у тихим молитвама да сви које волимо буду живи и здрави. На славу породичних кумова нисмо отишли, рођендане углавном нисмо прослављали, већина нас током претходне године није послала ни разгледнице с мора, а срећнији и привилегованији су претходних десет месеци радили од куће и кретали се у „Бермудском троуглу” између кревета, компјутера и фрижидера.

Остали су одлазили на посао са страхом да ће се заразити и вирус пренети на своје најмилије. Навикнути да срећу, тугу, животне добитке и губитке делимо с блиским особама, жалосни смо што протекле године нисмо поцепали кошуљу колеги који је први пут постао отац, нисмо загрлили пријатељицу која је изгубила оца, нити смо прославили пунолетство кумчета…

Док сакупљамо крхотине године коју су обележили страх, губици и забране, тешимо себе да смо срећни ако у овом тренутку не познајемо никога ко се бори за живот у ковид болници, али нас меланхолија стрпљиво вреба иза сваког јануарског угла. У последњем дану старе године две младе жене су планирале да одузму себи живот скоком с Бранковог моста – само захваљујући брзој акцији случајних пролазника, који су позвали Хитну помоћ, њима је пружена стручна помоћ и оне нису завршиле у црној статистици.

Због тога психолог и психотерапеут Ана Влајковић истиче да је, након десет месеци живота у ванредном стању, сасвим нормално ако сте се јутрос пробудили тужни, узнемирени и депресивни и немате снаге да скувате ручак, сређујете кућу и чаврљате с рођацима.

„За новогодишње празнике везан је социјални императив о добром проводу и добром расположењу, али је чињеница да већина нема разлога за ’кока-кола’ осмех јер не статирамо у реклами, већ у реалности скројеној по мери пандемије. Некима је болест одузела драгу особу и њима је сада најтеже. Други се у овим тренуцима моле да ће неко њима драг изаћи из ковид болнице. Трећи су тужни јер за Божић нису могли да загрле своје најмилије зато што кијају, кашљу или имају температуру, а немају 9.000 динара за ПЦР тест, колико кошта потврда да су безбедни по ближњег свог. Неки се осећају усамљено јер су се током претходне године развели и нашли сами усред пандемије, без могућности да упознају неког новог, а пријатељи нису у могућности да их загрле, јер је корона ставила ембарго на блиске контакте.

Неки су забринути јер су остали без посла или имају смањене приходе којима неће моћи да плаћају кредите. Многе породице су се суочиле с проблемима које су гурале под тепих – када су стављени у карантин, схватили су да неко има проблем с алкохолом или са зависношћу од психоактивних супстанци”, наводи наша саговорница и саветује:

„Ако сте тужни, осамите се и тугујте. Нико ко је имао велике емотивне губитке и правио се да се ништа не дешава, није добро прошао. Туговање је процес, има своје фазе и неће проћи преко ноћи. Немојте да глумите емоције које немате – ако сте срећни, поделите ту радост с ближњима, али ако сте тужни, нисте дужни да глумите кловна зарад добре атмосфере у кући. Година за нама била је пуна драматичних промена јер смо се у њој суочили са спознајом да свет није сигурно, већ опасно место и да нико није заштићен од вируса. И ништа више није као што је било у јануару 2020. године, па нисмо исти ни ми.

Потребан нам је тајм-аут од свакодневице испуњене страхом, стрепњом и сетом. Најјачи окидач за тзв. празничну депресију јесу очекивања – сопствена и наметнута од стране друштва, које психолози називају „тиранијом” унутрашњих заповести. Под тим појмом подразумевају се разна „морања” – да будемо весели, радујемо се Деда Мразу, будемо у свом најбољем издању, заборавимо на све бриге, потрошимо целу плату на поклоне... Међутим, истина је да ништа не морамо, нарочито не у доба које је обележила епидемија светских размера, која је однела скоро два милиона живота.”

Ана Влајковић подсећа да је један од узрока „новогодишњег блуза” чињеница да су празници прилика да се сетимо оних који више нису с нама, било због тога што су отпутовали у другу димензију постојања или су се одселили на други континент. Свако од нас има неког кога нема, говорио је мудри Душко Радовић, а психолози додају да нам тај неко највише недостаје када дођу празници. Празници су време рефлексије – дајте себи времена да се сетите оних којих више нема поред нас.

Иако је почетак нове године повезан с доношењем важних животних одлука, Ана Влајковић саветује да сада заборавите на велике планове јер њихова реализација не зависи само од нас. Уместо тога, концентришите се само на оно што зависи од вас, смањите очекивања и редукујте трошкове.

„Оно што у доба празника представља велики извор стреса јесте новац, односно његов недостатак. Уколико нисте одолели куповини новогодишњих и божићних поклона, престаните да купујете кредитном картицом и новцем који немате јер не знате да ли ћете имати посао и задржати исту плату у овој години. Одлуку о куповини стана или проширењу животног простора оставите за финансијски стабилнија времена”, закључује наша саговорница.

Ана Влајковић додаје да је веома битно држати се одлука које смо с муком донели у претходној години – то што се осећамо тужно и усамљено у време празника јер смо недавно ставили тачку на брак или дугогодишњу везу, не значи да треба да будемо у друштву бившег супружника због деце јер ћете вероватно платити високу психолошку цену те одлуке и можда покварити шансу да једног дана будете добру пријатељи.