Истеривачи балканских духова. Чувари супериорности националне чистоте који се попут вампира наслађују туђом крвљу и оглушују о вапаје људи, плач жена које траже своју децу и забринуте синове који дозивају очеве.

Потпуно помањкање одговорности према себи, другом, према ничему. Ништа им није свето. То су они који су све нас пре три деценије трагично упропастили. Сада би поново.

Користе тренутке велике невоље да се, сејући омраз, разрачунавају са суседима са којима, упркос размирицама, вековима живе. Задату балканску топографију упорно покушавају да претворе у усуд злехуде судбине, а не прилику за слободу, човечност и сарадњу.

Зло је по правилу гласније од добра, па се после потреса који је уништио Петрињу, разорио Сисак и околину вербални рат националиста брзо разлио преко обе стране српско-хрватске границе. И то у години када су начињени први озбиљни гестови нормализације.

Из таме су скочиле појаве – намерно не пишем људи – које или ликују на туђој несрећи или одбијају да прихвате руку помоћи. Удари националистичке мржње по Рихтеровој скали.

Најрадије о тој срамоти не бих писао, али прећуткивање је равно саучесништву. Агресија не може да прође необележена. Толеранција ту престаје да важи. Црвена линија коју, нажалост, не исцртавају они који би морали, већ је постављају лична свест и морал.

Глас разума вапио је да буде саслушан у цунамију национализма који је уследио после трагичног потреса. „Хвала Србији!”, захваљивали су многи пошто је Александар Вучић саопштио слање помоћи од милион евра. Грађевинске компаније из Србије спремају се да помогну у обнављању кућа порушених у Мајској Пољани код Глине.

Хрватско велепосланство примило је много мејлова подршке обичних грађана, и питања како да упуте помоћ. Фејсбук страница „Србија великог срца” објавила је да је десетине људи из Србије понудило или пронашло смештај за угрожене из Хрватске.

„Крајње је време да будемо само људи. Време је даривања”, поручили су. Графит на коме пише Петриња, а поред њега црвено срце освануо је поред београдског Дома омладине.

Било је ту, на понос нормалног света, размена дирљивих порука између Срба и Хрвата, солидарности, охрабривања, емпатије и искрене захвалности. Многи нису заборавили помоћ Хрватске у време великих поплава у Србији.

Агресивна мањина брзо је, међутим, мегафоне омраза узела у своје руке. Камо среће да је уништен и Загреб, да Хрвати већ једном нестану, коментар је са друштвених мрежа каквих је било на десетине. „Зашто им (Вучић) помаже после свих увреда и мучења?”, пише неко у једном београдском таблоиду. „Џаба вам све, Хрвати вас и даље не воле... и никада неће”, забележено је на сајту Н1.

Преко графита и срца солидарности посвећеног Петрињи исцртана су четири С и порука – Јасеновац, Бљесак, Олуја и Вуковар. „Стварно смо стока”, стоји у наслову једног београдског портала. Не, нисам део тог шовинистичког крда. Не желим да се стидим у име оних којима је стид непознат.

Такви без стида дошли су однекуд у Глину да помогну, али су Хрватској више одмогли узвикујући председнику Српског народног већа Милораду Пуповцу усташке поздраве и поклич „Убиј Србина!”.

Изиритирао је Пуповац многе несмотреном изјавом да су међу седам жртава две српске националности и једна из мешовитог брака. Да ли сте чули да после земљотреса у Турској неко броји колико је погинулих пореклом из Босне? Волео бих да се нађе списак жртава трагичног потреса у Скопљу сачињен по националној структури.

„У Глини је 1995. овај четник рекао свој повијесни говор”, пише неко враћајући на време када је радикал Вучић обећавао да Српска Крајина и Глина никада неће бити Хрватска.

„Србија и Вучић су Петрињи и околици направили више штете него овај потрес тако да нам од њих више ништа није потребно. Осим једне чврсте дистанце.”

„Од тебе је најбоља помоћ да си што даље”, један је од коментара у „Вечерњем”.

„Вучићу, хвала, но не бисмо вашу помоћ. Можете нам открити места масовних гробница где сте закопали наше убијене, можете платити одштету, вратити опљачкано. То ће нам бити сасвим довољно”, коментар је у истом листу.

Јасно је да је национализам тај кључни нексус где се српске и хрватске сабласти састају, али откуд ти махом млади људи три деценије после ратовања? Откуд те вулканске ерупције етничке и верске мржње усађене у менталитете народа европске периферије?

Показало се колика је одговорност плејаде политичара, са обе стране Дунава, који национализам користе зарад својих уских предизборних или владалачких интереса који су колико кратковиди, још више опасни. Миље који стварају погодује ономе што се назива „обитељски национализам”: учи своје дете од малих ногу о Хрватима усташама, о Србима четницима.

Докле више пребројавања костура и прекопавања ђубрета? Доста више тих затуцаних, празноумних, глупих или заведених који бесловесно упорно кривице за све траже у другима неспособни да погледају себе, своје „У” на капи или кокарду на шубари.

„Понекад се срамим кад читам коментаре. Човек има утисак да живи окружен зарђалим усташама и с друге стране Дунава дивљом хордом четника. Није тако! То је мањина која надгласа нормалне просечне становнике на овим просторима”, пише у „Вечерњем” неко под псеудонимом Лао-зи.

Жалосно је да мора да се догоди природна катастрофа па да почнемо да се понашамо као људи, још жалосније је рушење заједничке куће која се зове регион. Власти и у Београду и у Загребу морале би да нађу пута и начина да спрече изливе отровног национализма. Ако ни због чега другог, оно зато што спречавају успостављање добросуседских односа о којим те исте власти стално говоре.

Није поента прикрити хрватофобију и србофобију. Треба их разоткрити, јавно жигосати. Докле заваравање? Нити су сви у Србији имали саосећања са жртвама у Петрињи, нити су сви у Хрватској са захвалношћу примили понуђену помоћ. И једни и други пали су на тесту људскости, али не заборавимо: мржња увек прво уништава мрзитеље.