Вест да влада с децембарским рачуном за утрошену електричну енергију значајно повећава накнаду за зелену енергију (за више од 4,6 пута, са 0,093 на 0,437 динара по киловат часу) коју плаћају сви потрошачи преко рачуна с правом је покренула бројна питања читалаца који су своје коментаре остављали на сајту „Политике”. Занимало их је да ли се хидроелектрана „Ђердап” користи као извор зелене енергије, али и зашто би плаћали ову струју страним и домаћим приватним компанијама по значајно вишој цени него што је ЕПС-ова, за градњу ветро-паркова, соларних панела или малих хидроелектрана кад већ имамо свој „Ђердап”.

Један од бивших директора у Електропривреди Србије мр Жељко Марковић, лидер за сектор енергетике и ресурса у „Дилoиту” каже да су „Ђердап”, као и друге хидроелектране у саставу ЕПС-а, обновљиви извори енергије (ОИЕ) и да производе зелену енергију.

– Дакле, нема сумње да је енергија из великих хидроелектрана у систему ЕПС-а урачуната у енергију која се производи из обновљивих извора. Нажалост, и са том енергијом, учешће енергије која је произведена из обновљивих извора у финалној потрошњи је, према последњим Еуростатовим подацима за 2018. годину, било на нивоу од 20,32 одсто. што је прилично далеко од циља за ту годину од 24,3 процената – каже Марковић.

Иако се, додаје, из године у годину повећавају капацитети из обновљивих извора, перманентни пораст потрошње финалне енергије Србију и даље држи удаљеним од зацртаног циља.

– Нашој земљи није наметнуто које ће обновљиве изворе да развија, већ је државна стратегија била да се, имајући у виду да располажемо хидропотенцијалом, акценат стави на мале хидроелектране, јер је киловат час струје који је произведен из њих најјефтинији у поређењу са киловат часовима произведеним из сунца и ветра, па би самим тим и субвенције које се дају за стимулацију инвестиција у мале хидроелектране, биле мање –  објашњава наш саговорник.

Новац за субвенционисање изградње производних објеката из обновљивих извора енергије се у скоро свим земљама, па и код нас, обезбеђује из таксе за обновљиве изворе енергије, коју плаћају сви грађани.

„Наиме, напори у целом свету, па и код нас, су усмерени на то да се ограничи глобално загревање на 1,5 степен Целзијусових у односу на прединдустријски ниво –циљ који захтева да се постигне нулта емисија угљен-диоксида до 2050. године. У том погледу, и наша земља се обавезала да на путу ка прикључењу ЕУ, испуни одређене циљеве а то је да енергија добијена из обновљивих извора учествује са 27 процената у односу на укупну бруто финалну потрошњу енергије. При томе морам да напоменем да се то не односи само на потрошњу електричне енергије, већ на потрошњу свих видова енергије, топлотну, за транспорт итд.”, објашњава Марковић.

– Свакако, уколико желимо да достигнемо зацртане циљеве из области повећања учешћа енергије произведене из ОИЕ, морамо субвенционисати изградњу електрана које производе енергију из ОИЕ, а ту се у првом реду, намећу соларне и ветро-електране. Тим пре што се појефтињењем технологије смањују трошкови инвестиције, па самим тим и рок њене отплате. Нажалост, тај рок је и даље дужи, тако да ћемо и у будућности морати да субвенционишемо производњу из ових електрана. Оно што је добро је, што се из године у годину тај износ смањује напретком и појефтињењем технологије – каже он.

Такса за зелене киловате 100 пута већа у Словенији

По износу те таксе за ОИЕ по киловат сату утрошене електричне енергије Србија је са 0,08 еуроценти у зачељу табеле. Највећи износ те таксе плаћају Италијани, 12,64 евро центи по киловату, Португалци, Шпанци, Словенци, Аустријанци, Немци итд. Просечан износ те таксе на нивоу ЕУ износи 4,02 евро центи по киловат часу.

Кад је реч о региону, напоменимо и то да је такса за ОИЕ у БиХ 2,5 пута већа од таксе у Србији, у Хрватској скоро 18 пута, а у Словенији скоро 100 пута – закључује Жељко Марковић.