По најдубљем снегу и најјачем сунцу, по планинским врлетима и бачкој равници, ужурбаним градовима и удаљеним засеоцим, близу 4.000 поштара и достављача Поште Србије сваког радног дана пређе десетине хиљада километара како би испоручили пошиљке у сваком кутку Србије. За многе суграђане, посебно за најстарије и оне у најнеприступачнијим пределима, управо су поштари једина сигурна подршка на коју могу да се ослоне – они им не доносе само пошту и пензије, већ им и помажу на многе друге начине.

Иако је било познато да су у завејаним планинским селима, поштари  једини људи које мештани током дугих зимских месеци срећу, поштари су сада и једини који су у време ванредног стања најстаријим суграђанима у сваком делу Србије били ослонац, утеха и подршка, јер су неретко били једини људи које су могли видети на својим вратима. За све њих, ова година је била једна од најзахтевнијих, јер што други нису могли, поштари су по природи свог позива, успевали да постигну.

– Радимо више него обично и ван радног времена, трудимо се да испоштујемо кратке рокове, понесемо уз то и лекове које деца шаљу родитељима на селу, има доста старачког становништва овде... Људи различито реагују када ме виде на вратима, неки су уплашени  због својих болести, неки радосни и пријатно изненађени доласком поштара и када му време није – преноси искуства са доставе Милија Савић, који већ двадесет година доставља пошту и пошиљке на читавом подручју Златибора и Чајетине, на територији укупне површине од 150 квадратних километара.

Донедавно, Милија је до корисника у златиборским засеоцима стизао  „фијатом пандом“, а сада путеве савладава савременим „квадом“, једним од укупно десет нових специјализованих возила које је Пошта у октобру набавила за доставу у тешко приступачним и планинским пределима на Златибору, Митровцу на Тари, Мокрој Гори, Гочу, Рудну, у Власу и Сурдулици, као и на територији Сокобање, Бање Ковиљаче и Куршумлијске Бање.

Пошта „квадом” сада стиже и у пет заселака дуж административне линије са Косовом и Метохијом, на територији Куршумлијске Бање. Доноси је управник поште, Филип Филиповић, који је мопед заменио овим савременим возилом. Кад заврши рад са странкама, око поднева креће пут свог рејона који обухвата 13 насеља брдско-планинског (Куршумлијска Бања) и планинског терена.

У разуђеним засеоцима где је доста старачких домаћинстава, са по једним чланом, старости преко 70 и 80 година живота, а где је најближи комшија удаљен пет-шест километара, Филип становништву пружа помоћ кад год затреба.

– Својим деловањем настојим да скренем пажњу на тешкоће дела становништва који у 21. веку живи без воде и струје, без примања, одсечен од цивилизације, уз бројне друге свакодневне проблеме. У марту, кад је током ванредног стања пао и снег, уз помоћ пријатеља и хуманиста, снабдевали смо најугроженије становнике брашном, шећером, кафом, квасцем и другим основним животним намирницама – каже Филиповић.

До разбацаних села на простору Мојстирско-драшких планина и Пештере – Драга, Врба, Јужни Кочарник, Дулебе, Попе, Батраге, Западни Мојстир, Источни Мојстир, Ћулије, Биохане, Шпиљани, Брегови и најмањег села Гнила, са свега два домаћинства и шест становника, поштар Нермин Чалаковић релази поштанским „фијатом пандом” некада и до 80 километара дневно.

– Уз пензије, често носим и лекове и животне намирнице, које су домаћини поручили. На овом подручју надморске висине од 1.300 до 1.700 метара, кад се појавим на вратима мештанима, посебно најстаријим, и иначе изолованим, често се деси да сам им баш ја готово целе године био једина веза са светом, а тако је и у ванредним околностима – каже Чалаковић, који је небројено пута био принуђен да сам крчи сметове како би стигао до свих корисника у овим, најнеприступачнијим селима и засеоцима у Србији.

А да је поштарски посао подједнако изазован у равници као и на планинским врлетима, сведочи Јулијана Маго, једна од 84 жене, колико их је тренутно ангажовано на пословима доставе у Пошти Србије.

Јулијана је, као и њен колега из Куршумлијске Бање, пре подне управница поште, а кад тамо заврши рад са странкама узима поштанску торбу и мопедом креће на терен како би испоручила пошту становницима Милешева и околних салаша. Десило се да је зими малени мопед био немоћан пред бачким сметовима, те је Јулијана сопственим трактором искрчила снегом опхрване путеве у Милешеву да би дошла до завејаних салаша. Увек насмејана на мопеду, позната је у том малом месту и на околним салашима по томе што никада не касни.

Природа поштанског позива и традиција Поште Србије, која је у јуну обележила 180 година постојања, потврђују да је овај, један од најстаријих позива, уткан у свакодневни живот свих генерација, у сваком делу земље, што поштаре и пошту чини стубовима комуникације друштва. Држава је тамо где су јој везе са грађанима, а Пошта је, захваљујући својим поштарима и достављачима, у неким деловима земље једина која ту везу између државе и грађана и представља.