Кад тридесет и две године живиш у Паризу, онда га знаш у душу. Данас ћеш ићи тамо, сутра ћеш онамо. Бар у Паризу имаш невиђен избор куда ћеш шврљати. А сад кад нас на нишану и без престанка држи тај невидљиви мазохиста, нитков и „коронавирус-каубој” и то баш најпоквареније врсте, не можеш више ни тамо, а богами ни овамо.

Све се свело на то да два пута дневно, пет узастопних дана, изађем вани и ходам пола сата што брже могу, јер је то, кажу доктори, добро за здравље у оваквим очајним животним (не)приликама. Онда се, благо мени, вратим кући. А и где би се друго вратио него кући? Затим одговорим на мејлове. У некима од њих ми мој стари сарајевски другар који живи у хладној Данској пише да ми у овим годинама имамо будућност. Ипак ће пре бити да се ради о наслову Радојчићеве књиге „Одавде до младости”. Наша деца и наши унуци имају будућност. Да ми се само у овој гуравој корона невољи некако докопати Санторинија! Једино на том магичном грчком острву у облику кифле имао бих гарантовано красну будућност.

Да убијем време највише времена проводим чепркајући по интернету. Две књиге од Умберта Ека одавно гледају у мене и чекају да их почнем читати. „Прашко гробље” и „Мистериозни пламен краљице Лоана”. Али мени у овој ситуацији није баш толико до читања. Више ми је до писања. А увече ми је до гледања ДВД-а са добрим филмовима. Нипошто тужним. Коме је у овој големој корона-тузи још и до неке додатне туге?

Ноћу, кад легнем, често ми мисли лете према мајци и оцу. Сетим се мог оца кад би се вратио са посла. Из дубоког џепа његовог сивог капута обавезно је вирила „Политика” савијена у ролну. Да у џеп лакше стане. Ручали бисмо. А затим би он узео у руке „Политику”. Невероватном брзином би дошао до спортске рубрике и халапљиво почео читати текст Љубомира Вукадиновића. Како је само знао Љуба писати о фудбалу! Политичким текстовима мој отац није придавао неки већи значај. Само би им овлаш погледао наслове. Тек толико да сазна шта наши и страни политичари смерају.

Мојој мајци рођеној у Сарајеву 1922. године, често би знао промрмљати оно да је политика… Али је зато са највећим одушевљењем и концентрацијом гутао свако слово репортаже коју би написао „Политикин” дугогодишњи дописник из Лондона и САД и рођени Сарајлија, Мирослав Радојчић (1920). Читајући Радојчићев текст, примијетио бих, да се очево лице озари. Онда би наједном застао на неком ретку Мириног текста, рекавши одушевљено: „Е, ово му је изванредно, свака част Мири на перу!”

Седео би заваљен у фотељи и читао. Ја сам седео у дрвеној столици са наслоном и читао „Политику” са оне друге стране која би била окренута према мени. У једном тренутку, отац би наглим покретом шака протресао новине. Тек, толико, да ми стави до знања да зна да сам са друге стране и да нестрпљиво чекам да узмем „Политику”. Мој отац је био заљубљен у новинарство Мирослава Радојчића. Причао ми је да је Мирослав Радојчић пре него што ће постати највећа југословенска новинарска звезда и кад имаде петнаест година био голман у подмлатку познатог сарајевског фудбалског клуба Славија. Да је завршио прву мушку сарајевску гимназију. Након чега се са родитељима одселио у Београд.

Касније, као младић, са уживањем сам читао текстове изванредног „новинара са лептир-машном” и одличног шахисте Мирослава Радојчића. Сећам се његових маестрално писаних репортажа са лондонског турнира на Вимблдону. Кружиле су приче да је у централној ложи на вимблдонском турниру имао чак и своју столицу на којој је било исписано његово име и презиме. Баш као да је реч о столици великих светских филмских режисера. Одувек је „Политика” имала сјајна новинарска пера. Зато и јесу најбоље и најстарије дневне новине на Балкану. Да поменем само Предрага Милојевића, Јурија Густинчича, Божидара Дикића. Али не верујем да се иједан од тих величанствених новинара може поредити са Мирославом Радојчићем. Оно што је Бразилац Пеле представљао у фудбалу, Мирослав Радојчић је био у југословенском новинарству. Мирослав Радојчић, мој новинарски модел, својом појавом личио је на оног филмског глумца Роберта Мичама.

Немирног духа, знатижељан, интересовао се између осталог и за филм и књижевност. Написа тако 1955. године сценарио за получасовни документарни филм „Пут мира” (Јосип Броз Тито, Гамал Абдел Насер, Џавахарлал Нехру, Сукарно, Кваме Нкрумах). Филм, чији је директор био Бошко Мратинковић. Тринаест година касније, 1968, са чувеним београдским глумцем Бранком Цвејићем глумио је у црно-белом телевизијском документарном филму РТВ Београд „Дијапазон”, чији режисер бијаше Мирјана Самарџић. У овом документарцу Бранко Цвејић интервјуише дописника „Политике” из САД Мирослава Радојчића у којем он говори о својим сусретима са славним Френком Синатром, Дином Мартином и Лујем Армстронгом. Написа Мирослав Радојчић и књигу којој даде наслов какав се од њега и могао очекивати – „Одавде до младости”. Славни сарајевски песник, књижевник, и предводник оне чувене сарајевске поп-рок школе из година шездесетих и седамдесетих, Душко Трифуновић, о животу рече да живот нема рикверц.

Велика је штета што „живот нема рикверц”...

Дипломирани журналиста и професор социологије