Дигла се бука око новог селектора тениске репрезентације. Зашто је Ненад Зимоњић смењен после освајања АТП купа, највећег екипног успеха? Одакле се одједном појавио Виктор Троицки, да ли је легално да играчи бирају вођу тима, ко стоји иза тога?

Историја се понавља. И Ненад Зимоњић је 2017. заменио најуспешнијег. Отишао је Богдан Обрадовић, који је 2010. водио тим до освајања Дејвисовог купа, а 2013. до још једног финала. Ни тада ни сада, није кључно било ко ће водити репрезентацију, него да ли ће играти Новак Ђоковић, и у каквој форми. И Обрадовић и Зимоњић су оставили траг у националном тениском тиму, али тај тим подсећа на она срећна друштва у којима се функционери не истичу и мало ко мари за њихова имена.

Ако су новог селектора изабрали играчи, хајде да видимо шта би он могао да им донесе. Обрадовић и Зимоњић су на тој позицији освојили по један историјски трофеј, Ђоковић као играч оба, али чак ни он не може да се похвали оним што је Троицки доживео и учинио у два највећа екипна успеха српског тениса.

За разлику од многих пропуштених прилика у личној каријери, Виктор је симболику свога имена оправдао добијајући оба одлучујућа финална меча. У београдској Арени је, 5. децембра 2010, при резултату 2:2 у мечевима, савладао Микаела Љодру са 6:2, 6:2, 6:3, најубедљивијим резултатом у целом финалу са Француском.

И у Сиднеју је, 12. јануара 2020, играо последњи, одлучујући меч против Шпаније, овог пута у пару са Ђоковићем. И поново је летео по терену, ношен бодрењем хиљада наших људи, чија је подршка у Аустралији била још већа него у Београду, десет година раније. И тај је меч, против Пабла Карења и Фелисијана Лопеза, решен убедљиво: 6:3, 6:4.

Тако је Виктор Троицки постао талија златне генерације, повезујући и крунишући оба њена врхунца. Наравно, кључни терет је поднео Ђоковић, али најбољи тенисер света неће моћи то вечито да чини и добро је да неки нови клинци имају уз себе селектора који је два пута превалио пут до Олимпа. Емоције са клупе могу да буду и највећа заслуга једног тениског селектора, а нови има у себи и ватре и жара.

Велики је добитак за наш тенис да творци највећих успеха преносе искуство млађима. Најпре Ненад Зимоњић, затим Јанко Типсаревић (дебитујући сјајно као тренер Филипа Крајиновића), а сада и Виктор Троицки. И са становишта личне каријере, прави је тренутак за њега да са 34 године планира следећи корак, а да ипак остане у тенису.

Ношен екипним подвигом из 2010, стигао је пола године касније до 12. места на свету, трећег најбољег пласмана српских тенисера до сада, али тај узлет није искористио нити дуго задржао. Недостајало му је више озбиљности и амбиција да се за себе бори као за репрезентацију, којој се сада враћа у новој улози. Ваља му пожелети срећу на првом задатку, у одбрани шампионске титуле у АТП купу, већ од почетка фебруара.