Дело овог мултиталентованог уметника режирао је Саша Хајдуковић. Главне улоге Косте Говоруше и Косте Гајића тумаче Јово Максић и Љубиша Савановић, а поред њих и самог сценаристе Пејаковића, играју и Александар Ђурица, Борис Исаковић, Драган Мићановић, Никола Ракочевић, Леа Секулић, Дејан Аћимовић, Горан Султановић...
Судећи према коментарима на интернету и писању медија, ова криминалистичка серија изазвала је позитивне реакције гледаоца, и стручне јавности, већ након прве епизоде.
– Важно нам је да поруке, коју серија шаље, дођу до људи, да ова прича буде сагледана у целости. Ја користим мреже, али их не пратим; људи свашта пишу и човек се само узнемири, а ретко шта паметно прочита – рекао је Пејаковић за наш лист.
Ова његова прича, разликује се од првог дела, серије „Месо”, другачија је и независна од ње. Пејаковић је одлучио да она крене од нуле, са потпуно новим ликовима.
– То је био основни план. Идеја је била да са три потпуно различите приче, осветлимо ово наше време и ухватимо дух времена. Ова трилогија, чак, није планирана ни да буде у неком жанровском сагласју, да све приче причамо истим или сличним жанром; нисмо се стриктно одлучили за овако тамне и тешке приче – каже наш сагворник и додаје да мисли да у њима ипак има пуно ведрине и неког оптимизма, људскости.
Главни јунаци, избеглица из Крајине који преживљава бавећи се кречењем и каријере гладни муж директорке маркетиншке агенције, јесу два, у сваком смислу, карактерно потпуно различита човека. Међутим, осим имена, они деле једну заједничку ствар – покајање. Питали смо сценаристу шта се десило са покајањем и опроштајем у данашњем друштву.
– Све је кренуло низбрдо. То може лепо да се види око нас. Људи су полудели. Чини ми се да ми управо показујемо ведрију страну наше стварности – има оних који држе до вере, до морала, до речи – објашњава и истиче да да бисмо схватили на шта мисли, морају се погледати све епизоде.
У тих десет епизода, видимо га у улози оца Драгана, истргнутог из миљеа досадашњих приказивања свештеника у филмовима или серијама. Као и сви, човек је од крви и меса, грешан али и богољубив.
– Они који су тврди у одлуци да се држе Христове речи и његовог пута, спасиће се. Спасиће душу. Не само данас него увек. Увек је била, за нас Србе, важна само један ствар – вера и Косовски завет. Ту је и генијална, универзална, увек модерна питалица „вера или вечера”. Не дао Бог никоме да се нађе пред искушењима, да мора да бира, као наши преци – колац или промену вере. И данас, сваки дан нам траже – колац или атеизам. Тога морамо да се сећамо, питаће нас наши дедови где нам је била памет – рекао је Пејаковић о томе колико данас људи слушају свештенике попут оца Драгана.
Он каже да, док пише, ретко кад зна ко ће шта да игра и да има много важнијих ствари са којима се писац сценарија тада бори, тако да питање поделе оставља режисеру.
– Подела је пола посла. Добра подела је као да крећеш у фудбалску утакмицу са три гола предности. Што се тиче „Костију”, знао сам да ћу ја играти оца Драгана, али писао бих га исто и да нисам то знао – открива.
Други део трилогије стигао је три године након првог. Љубитељи обе серије питају се шта могу да очекују од последњег дела.
– „Кожа” би требало да буде најкомплекснија, најличнија прича. Круна ове трилогије. Једном, за 50 година, ако нас ова корона и короне које долазе не побију, они који буду гледали ове три приче, моћи ће да их виде као једну велику слику, један триптих о овом нашем времену – времену отворених контејнера – објашњава писац.
Овај мултиталентовани уметник открио је да, што се музике тиче, публика од њега може очекивати „нови, пети албум, али прво на пролеће нови сингл и спот, а онда, ако Бог да, и концерте”. Волео би да се његов сарадник Воја Аралица и он врате у студио и поново праве музику.
Као један од ретких, он је ове године ипак успео да „украде” могућност за живи контакт са својом публиком и наступи уживо.
– Имали смо три одлична концерта и намеравали да свирамо и у Комбанк дворани у новембру, али... Публика је била дивна, ми смо се били ужелели свирке и то је изнедрило емотивне и експлозивне наступе – наводи Коља.
Његова песма „Мексиканац”, објављена за време карантина, постала је јако популарна, па смо га питали да ли је очекивао такав одјек.
– Нисам... Ма, право да вам кажем, ја ништа ни не очекујем. Радујем се што могу да свирам и што људи воле те песме или песмице. Цео свој живот то радим, свирам и пишем, и то ми је довољно. Велики је благослов када људи воле и слушају то што радиш и човек мора бити задовољан и захвалан – скромно одговара.
За крај, признаје да музику слуша и док пише.
– Не могу да пишем у тишини. Увек нешто поред зврнда. Шта год ми дође под руку, пустим... Није важно шта јер, у ствари, не слушам музику у том тренутку, већ разбијам непријатан мук око мене који ме деконцентрише – објашњава Коља.
