Одлазећа година је извела на међународну сцену нове речи, кованице и скраћенице, почевши од троделне речи ковид, на коју смо прво навикли. Као и у свим драматичним периодима, када емоције нужно сабијају дуге и неразумљиве техничке изразе у скраћенице, а успут им често додају неку идеолошку поруку, зависно од центра из којег стижу.
Кованица „ковидиот” се на интернету води као нови прилог „урбаном речнику”, али није везана за град, него је искована у „глобалном селу”, на друштвеним мрежама, а тим селом, опет, владају енглески језик и англосаксонске земље. И глобално и није.
Нова реч је освојила твитер пре доласка пролећа, у првом налету ковида, различито расподељеном на различите делове света. Убрзо се појавила и мање-више „званична” дефиниција: „Ковидиот је особа која игнорише захтеве јавног здравља и безбедности, или купује много више него што јој је потребно, угрожавајући тиме друге”. Најчешће се помињу примери грљења са сваким на улици и куповине 300 ролни тоалет папира.
И тако, када су овде пренети наводи да је британски „Дејли мејл” прогласио Новака Ђоковића за спортског „ковидиота године”, многима је то зазвучало десет пута ружније и прљавије него што заиста јесте. Није да није, али боље је да схватимо реални статус те поруке, него да је дижемо на ниво „нове британске провокације на спортском и националном нивоу”, као што се већ и збива у разним главама.
Прво, ваља се подсетити да је „Дејли мејл” најнижи ниво таблоида са шљаштећим рекла-казала причама о хука-брука-мука темама, за стид свих Британаца који држе до себе. То је гласноговoрник ниских страсти, међу којима је једна од болних и тенисер из Србије, малерозна коб Ендија Марија и спонзорско-медијског царства Роџера Федерера и Рафаела Надал. Уз све то, тенисер који је са 19 година одбио британско држављанство и који, насупрот Енглезима, често говори оно што мисли ван терена.
Поводом деценије Ђоковићеве доминације светским тенисом, „Дејли мејл” је могао да објави целу књигу прљавштина на његов рачун, којима је код нас редовно указиван далеко већи значај него што извор заслужује. Имамо и ми своје жуте верзије „Дејли мејла” и свако може да се запита – да ли им и колико верује. Наравно, многи англосаксонски медији су тобож неутрално преносили запаљиве наводе „Дејли мејла” и смечовали лоптице које им је набацивао, али у овом случају имају већих брига и важнијих „ковидиота” да се о јаду забаве.
У периоду највећег незадовољства Британаца од Другог светског рата, у ком се власти још нису избориле са дуплим хаосом брегзита и ковида, а тек завршени други национални карантин сменила нова врста ковида и 40 држава им затворило границе, било би не само траги-комично, него и сулудо, да се, на пример, „Тајмс” или „Гардијан” придруже ругању најбољем тенисеру света, због јунске организације „Адриа тура”.
Нити је прича о овој етикети нова, нити потиче од „Дејли мејла”. Њу су различити „твитераши” и потом англосаксонски медији прикачили Ђоковићу још крајем јуна. Британски таблоид ју је само, у зао час по њих, извадио из прашине, архивирајући утиске године. У недостатку лепших вести за британски спорт и посебно тенис – у сезони без Марија и Вимблдона – латили су се свог плитког, овог пута горко-киселог, енглеског хумора.
Где је ту Новак Ђоковић, где су ту односи Срба и Британаца? То су за ојађене Британце потпуно неважне теме. А за нас је важније да се не залећемо болећиво на сваку таблоидну глупост, с паролама „они против нас” и „ми против целог света”. Лакше је у овом туробном времену борити се са измишљеним непријатељима, али важније је да се окренемо себи и покушамо да разумемо друге.
Иако живимо у времену глобализације, неразумевање међусобних различитости све више искаче на видело што се јаче потискује. Ми се још нисмо навикли на различите подругљиве нај-титуле које се у неким земљама лако додељују и лако примају. Нисмо раније ни имали кандидате за такве „трофеје”, јер су први на удару најбољи у свету, а код нас је само један такав и поруге њему примамо лично. Са много више жестине и неправде га сами критикујемо него што то дозвољавамо другима.
Поврх свега, ми често заборављамо да је тенис англосаксонска империја, у којој они више не побеђују али и даље одређују правила и деле ордење, док наш човек може само да побеђује, а не и да бира музику. Они, пак, веома тешко могу да прихвате различитост нашег менталитета као страни узор у сопственом дворишту. Нити да добре намере и још више добрих дела, једног бриљантног спортисте бучног и пркосног карактера, ставе испред заслађених и дволичних модела привидног савршенства и непогрешивости.
