Вилајет од тридесетак кафана дуж Макензијеве, који је велики Мика Алас спомињао као највеселије престоничко уточиште, омекшала је омања посластичарница на углу Улице кнегиње Зорке, коју је бог зна када отворио Леонтије Ристић. Наследио ју је његов син Риста па пословање с торти, баклава, тулумби, кремпита и шампита пребацио на израду славских колача, а правио их је бар шест хиљада комада годишње! Риста је био честит и вредан домаћин и још бољи другар, али имао је обичај да радно време проводи у шкрипавом бифеу „Зоран” који се наслањао на његову радњу. Кад би дошло време слава, старославне посластичарнице би радиле и ноћу, па и ова, Ристина, због чега су се добронамерне муштерије са зебњом питале како ће газда издржати те и толике радне напоре без своје „канцеларије”?

Тек тада је из мрачних дубина ноћи на светлост дана изронила истина да бифе „Зоран” није тако назван по утемељивачу и власнику, већ због тога што је на спрату изнад шанка, где се стизало тесним басамацима, био „антре сепаре” који је радио и након што се огласи фајронт, а светла у излогу погасе. До зоре и новог радног дана, па отуда и онај необичан, шифрован назив.

О нераскидивој вези посластичарнице и бифеа сведочи тужан податак да су здања у којима су таворили срушена у једном дану, и о истом трошку, па је Риста отворио другу у Синђелићевој улици, надомак Булевара краља Александра и тик уз бифе „Љубићево”, да у новом окружењу настави по старом.

Али, трагична судбина бифеа „Зоран” умало да снађе и његову старију али важнију посестриму и такорећи имењакињу, што се већ век и по шепури на углу Македонске и Улице браће Југовића, у најстрожем центру Београда.

Помрачење „Зоре”

Недавно је опет затворена кафана „Зора”, млађима познатија као „прва резерва Бермудског троугла”. Пакпапир постављен у излозима наговештавао је да се обављају неки унутрашњи радови, али у току последње две деценије обнављана је у два наврата – прво када су јој променили изглед и претворили је у коцкарницу, а затим кад су јој враћали пређашњу намену. Упамћено је да се нико због тога није побунио: ни стари гости нити нови душебрижници! А бивало је разлога јер та кафана одавно заслужује да се прогласи за културно-историјску баштину града! Срећом, у међувремену је поново прорадила, али они разлози су остали. Ево их.

Зна се тачан датум и доба дана кад се престоница Србије из балканске касабе преметнула у европски град! Неки верују да се то збило 30. октобра 1869, кад је у управо довршеном здању Народног позоришта изведена прва представа „Посмртна слава кнеза Михаила”. Погрешно! Тај важан корак начињен je четврт века касније, тачно 6. фебруара 1893. године предвече, кад је засветлела прва електрична сијалица јавне расвете, и то управо на саставу Цариградске и Кастриотове улице, надомак Позоришног трга, истовремено кад и у много развијенијим земљама Европе и света!

Те вечери, док је жмиркала прва електрична боген лампа јавне расвете, иако су многи Београђани скретали поглед у страну да не би ослепели, један несмотрени очевидац је забележио:

„На углу Трга и Кастриотове улице, до ’Коларца’, налазила се кафана ’Булевар’ са хотелским собама, а кроз дуги ходник ове зграде долазило се до сале хотела ’Опера’ где је сваке ноћи свирала чувена капела ’Мектл’ и певале стране певачице. Електрична светиљка била је окачена на затези разапетој од те, до фасаде друге, такође спратне зграде преко пута.”

Ако неко слабо познаје земљопис Београда и повест његових кафана, споменути „Булевар” још постоји, али већ дуже од једног века над улазом је табла с називом „Зора”. Преименован је због жеље да се сачува успомена на имењакињу која је порушена ради настојања градских власти да Позоришни трг проширe и уприличe времену. А и здање на „новој адреси” старије је од века и по!

Историја на доради

Да се тако нешто посрећило мудријима, и кафана, и зграда, увелико би биле под заштитом, све по списку материјалне културно-историјске баштине, али џаба: чак ни легендарни Бен Акиба (како се Бранислав Нушић најчешће потписивао у овим новинама), највећи српски познавалац градске кафанске проблематике, није успео да се избори са предубеђењима дежурних чувара јавне чедности па су кафане у неким круговима и дан-данас проказане као легла порока!

У „Зори” се годинама састајао и кружок „клокотриста”, које је за два спојена стола до излога дочекивао Аца Секулић. Ту су, уз редовна надметања у испијању вина а на ужас затечених гостију, с времена на време одржавали и гласне вечери своје несхваћене поезије, од које би смерним студенткињицама књижевности ударало руменило на образе.

Кад је реч о ноћном проводу, „Зора” је била азил за одоцнеле путнике и трамвајџије са линије 9, која је спајала Позоришни трг и Стару Карабурму. И тек кад је бифе „Сплит”, на углу Скадарске и Булевара деспота Стефана, под своје преузео Аца Деветка, мање познат као Арсеније Романић, и преотео јој ноћну клијентелу, кафана се вратила смернијем радном времену. То се збило много пре него што је тужна Скадарска богаза постала весела Скадарлија.

Има још, али и ово је довољно да „Зора” поживи вечно, а да се на том здању нађу чак три спомен-плоче! Прву да постави удружење механџија јер је реч о једној од најстаријих сачуваних престоничких кафана, друга да буде од „Јавног осветљења” због оне боген лампе, а трећу Удружење књижевника Србије, бар због Аце Секулића и колоне његових следбеника и поштовалаца. Али не више, јер би под бременом толиког кићења ова прастара зграда могла да поклекне!

Оно, можда кафана није радила због епидемијских мера и следственог помањкања муштерија, али ваља и ово споменути, за сваки случај...АНТРФИЛЕ

Тежак терет

Сличан сепаре као и „Зоран”, а замало и исту судбину, имао је бифе „Централ” у Чика Љубиној улици... мада је био у подруму! Горе, у нивоу улице, таборовали су локални пијанци, а доле боеми, ондашњи „дисиденти”, уз брижну испомоћ студентарије са Филозофског и Филолошког факултета као симпатизера. Ту је шефовао симпатични човечуљак који би на сваки сат на великом ајнцеру доносио пуну чашицу и тобож брижно питао – ко је поручио вињак? – а када се нико не би огласио, сјурио би оно пиће у себе на екс. Једном га је неко забринуто упитао зашто га не врати горе, на шанк, а он му одговори да је лакше уз оне стрме басамаке без толиког терета, па зато.

После је „Централ” приватизован, па модернизован, изгубивши успут изглед, назив, обичаје... и госте. Срећом, зграда није срушена.