Српско привредно друштво „Привредник” у Загребу окупи недавно историчаре. Из Словеније, Хрватске и Србије. Тема беше „Југословенство није мртво на простору бивше СФРЈ”. Није ми баш скроз јасно због чега су се окупљали. И врапци на грани знају да југословенство на простору бивше СФРЈ није мртво. И не верујем да ће се икада тако нешто десити.

Неретко из Париза дођем у „југосферу”. Корени ми нису, нити ће икад бити ишчупани. Знам одакле сам, одакле долазим... У Паризу, опет, манифестације. Полицајци наумили да најозбиљније пендрече људе. Али, да се то апсолутно не види на тамо неким фотографијама. Да пендречење буде – без сведока. Французи траже повлачење закона који се односи на „глобалну сигурност”. Према информацијама француског министарства унутрашњих послова, 52.350 особа манифестовале су само у суботу 5. децембра. Резултат манифестација, 21 притворена особа у Паризу. Још једном немогућ дијалог који се завршио употребом сузавца. Једном у „Погледима” већ написах – а у тексту „Пуна уста демократије и – утопија” – да демократију политичари врло често тумаче и примењују сходно актуелној политичкој потреби. Чудна нека –„демократија”.

Кад стигнем у Загреб – „назочан сам на ногоступу”. У Београду – на тротоару. Кад дођем у Сарајево, град моје младости, брже-боље похрлим на трг у Титовој улици где се налази митска кафана „Парк”, којој из миља тепасмо „Паркуша”. Подне је. Некад, у то време, у њој бих затекао Пимпека, Брегу, Чолу, Бебека, Милића Вукашиновића... Нема их више. Или су помрли, или сад живе у Београду, Загребу. Басиста „Индекса” Фадил Реџић, у Аталанти. Никола Борота, на Новом Зеланду. Мој пријатељ, уредник иностраног издања „Ослобођења” Остоја Вукмировић живи у Данској. Да ли је Тито намерно учинио то да оде на онај свет не оставивши иза себе њему равног наследника? Кад би он знао шта се после његове смрти у СФРЈ издогађало – превртао би се у гробу! Сазнао би, између осталог, да би му сад требало пет пасоша и једна путовница да пређе из једне државице у другу, бивше му Југославије. Које за његовог вакта, беху републике. У једној кутији, чувам мени драге успомене. Међу њима је и онај пасош СФРЈ, бордо боје. Шест република, шест жутих пламених језичака. Некад је овај пасош био на великој цени. Посебице, код становника земаља Варшавског пакта. Покушавали су ти некад јадни људи све, да га се некако домогну.

Откад нема Тита, на просторима „југосфере” и спорт је разбуцан. У Србији у суперфудбалској лиги – ништа није супер. Кад Црвена звезда или Партизан играју против неке екипе из Европе, фасују „шест комада”. Неким чудом, ногомет у Хрватској није посрнуо. Можда и зато што се не зове фудбал, него ногомет? Нема више фудбалске конкуренције која ствара квалитет. Црвена звезда не игра више против Динама, Хајдука, Сарајева… А садашњим политичарима и није до спорта. Главна им је преокупација да што дуже остану на власти. Није им до тога да спорт користе с циљем зближавања народа на нашим просторима. Битније им је да одржавају сталне тензије на „тихој ватри” да се наши народи ни случајно не би почели приближавати једни другима.

Једина област која донекле успева да на нашим просторима без пасоша прелази границе је – култура. Поп-музика, позоришне представе, филмови, глумци, присутни су од Ђевђелије до Триглава. Ових дана, сазнах, да један београдски филмски режисер кога су досад редовно заобилазиле филмске награде, спрема филм који ће се на француском звати „L’homme dont les prix ne voulaint pas” („Човек кога нису хтеле награде”. Трећа, срећа. Знано је, да љубав не познаје границе. Ауто-пут „Братства и јединства” између Београда и Загреба брзо се пређе. Хрлећи, један другоме у загрљај.

Деценије без заједничке нам државе, прохујаше. Вероватно су сви схватили (на страну политичари и њихови егоистични интереси) да је државица, онима, великима, врло лаган залогај и плен. Југославија са својих 255.804 км² – то не би. У то време, ни Грци ни Бугари нису могли постављати услове Македонији. А сад је Македонија поклекла под уценом Грчке око пријема у ЕУ. Постаде, Северна Македонија. И Бугарска, чланица ЕУ, од Македоније тражи уступке. У супротном, прети јој да ће ставити вето на отпочињање преговора Македоније око њеног уласка у ЕУ.

Народи бивше Југославије платили су огромну цену у људским жртвама. На земаљској планети, нема где нас нема. Од Аустралије, преко Канаде – до Америке. Западна Европа и скандинавске земље пуне су нас баш к’о кутија шибица. Платили смо ужасно велику и трагичну цену. Углавном, зарад нашег јако тешког менталитета. Многобројне породице рат је раселио. Живот им је сасвим уништио. Скроз-наскроз упропастио. Уз то, докосуриле су нас и наше неизлечиве балканске болести. Инат, завист, љубомора, злоба, пакост, нетолеранција. Некад у време Југославије, било је мање амбасада. А сад, свака од шест нових држава има по свету мноштво својих амбасада и амбасадора. Млади људи, одлазе. Политичари, тајкуни, и пензионери – остају. Где би отишли пензионери? Чекају се баш к’о озебло сунце девизне дознаке од наше дијаспоре. Кренимо већ једном са тим малим „шенгеном” јер само нас економија и заједнички наступи на светском тржишту могу спасити. У супротном, велики ће нас прогутати.

Ако већ нису...

Дипломирани журналиста и професор социологије