недеља, 28.02.2021. ✝ Верски календар € Курсна листа
петак, 18.12.2020. у 16:39
МОЈ ЖИВОТ У ИНОСТРАНСТВУ

Маорска хака у срцу Лондона

Хака је трајала десет минута, а ја сам пукла после десет секунди. Прво сам се протресла, а онда заплакала, ма заридала, човече. Наши енглески рођаци су усхићено гледали извођаче перформанса, не разумевајући ни игру ни наше сузе, једино је озбиљно лице моје мајке допрло до мене.
Фото ЕПА ЕФЕ - Х.Х.Ј.

Учитељицу Емили памтим по широком осмеху и раширеним рукама  у које су првачићи Основне школе Белмонт у Такапуни, у Окланду на Новом Зеланду, радо ускакали и осећали се сигурним, задовољним и срећним.

Памтим је и по дужој вези са грађевинцем Ником уз кога је непрестано јурцао Џими, бордер коли који је своју суперенергију празнио и расипао по широком, школском, спортском пољу.

Ник је становао на крају школског спортског терена у ниској, белој кући лименог крова, типичној за старо језгро Окланда. Ту на ободу поља близу школе сам га редовно сретао. Од њега сам учио тајне грађевинског умећа, да живот не треба преозбиљно узимати и да се коначно помирим са просечних 200 кишних окландских дана годишње, ако намеравам ту остати.

Причао ми је о купљеном плацу на средини Еверсли улице у Такапуни, доле према Бејсвотер заливу, где је градио кућу за себе и Емили, а пре тога је планирао женидбу.

Он је причао о плановима и градњи, а Емили о њему, лепоти Такапуне, Рангитото острву и 49 успаваних вулкана на којима се мирно башкари Окланд.

„Такав је Ник. Практичан и једноставан, али зна бити и брз и непредвидив, као његов бордер коли, Џими. Једног дана, док сам иза куће лежала с књигом у рукама до мене је дотрчао Џими са свитком неке имитације пергамента у зубима, на средини омотаним уплетеним венчићем траве.

Прочитала сам  четири речи које, вероватно, свака жена чека и жели да чује и има право избора: ‚‚Хоћеш ли се удати за мене?” Био је Ник, а Џими је чекао да однесе одговор ‚‚да”, свом газди и мом будућем супругу. Нисам се двоумила. Ни Ник се није двоумио око избора кума, другара из детињства, из скромније четврти Белмонта, Маора, Џошуу, широког чела и осмеха, од детињства до данас увек у журби да стигне Ника и кад дође до њега, да дође до даха.

Фото ЕПА ЕФЕ - Џ.К.

Имала сам више добрих пријатељица, па сам лакше изабрала венчаницу, него куму. Ник је једног дана рекао: кућа је завршена, а и мој момачки живот. За који дан путујемо на пар недеља, а и наши родитељи ће бити тамо.

Тамно сребрени лист папрати, националног симбола добро се узнојио на репу „боинга 777”  гурајући се кроз облаке према Лондону.

И и Ник и ја пореклом смо из Енглеске а венчање је заказано у завичају наших родитеља. Веровала сам му одувек, као и онда када је на плажи рекао да раширим руке, зажмурим и падам уназад, а он ће ме чекати. Без двоумљења сам затворила очи и упала у његове раширене руке и пре него што сам стигла отворити очи и устати, он ме је пољубио и рекао да је то знак да ћу бити његова жена. Мојих 16 година је тада мало о томе знало.”

- Лепа прича Емили, желим вам сву срећу, и не брините, сваки дан ћу свраћати до Џимија да га обиђем, нахраним и поседим с њим, кад није хтео у пансион сродника у Хилкресту.

Емили се вратила из Лондона, по школском дворишту прошетала је неке нове модне крпице, пар нових бора на челу од напорног путовања на крај света и златни обручић на домалом прсту.

- Ти добро знаш шта нама значи Хака, упитала ме.

Фото ЕПА ЕФЕ - М.К.

- Знам Емили, и ја је радо гледам и то стојећи, иако сам проширене вене на ногама добио уз звуке неке друге химне и животне кореографије. То је ратничка игра, али од када је британски војни заповедник, капетан Хобсон, 1840. године потписао у Вајтангију уговор о миру са маорским поглавицама, после тога се више нису котрљале главе него осмеси и модерна историја Новог Зеланда.

- Да чујеш како је било у Лондону, рекла је Емили и наставила:

„Венчање је било у малој англиканској цркви у предграђу, по избору наших родитеља и њихових енглеских рођака. Испред олтара, уз позната лица и непознатог свештеника, радознало сам посматрала Никове и моје рођаке измешане са нашим родитељима у сенци великих шешира и под бљеском раскошног лустера на сред таванице.

Ников кум, Џошуа баш се добро намучио са краватом око широког врата, колутао је очима, као да се бори за ваздух. После оног: 'Ајд сад пољуби младу, и тако, то, изашли смо кроз шпалир драгих лица на степенице.

Било је готово, само још да зачангрљају лименке на канапима иза блатобрана британског кутијастог аутомобила. После куме и Џошуа нам је обома срдачно честитао, а онда је скинуо сако и пружио Нику.

- Придржи на тренутак, брзо се враћам.

Силазио је низ степенике, а онда су изашли неки момци, сви у белим кошуљама, два Маора и петорица других, које нисмо познавали, али јесте Џошуа, Ников кум. Стали су у полукруг.

Џошуа је стао у средини, два корака  испред њих, а онда, окренуо према степеништу и нама. Лаганим полуокретом главе лево и десно провери да ли су сви на свом месту. Поново се лицем окрену према знатижељним рођацима и нашим родитељима, и још једним погледом ка нама. А онда се згрчи, пропе, исколачи очи, запалаца језиком и из пуног грла вриснуше прве речи бесмртне ратничке игре предака Маора, Хаке.

Фото ЕПА ЕФЕ - М.Ц.

Ишао је пар корака лево и десно и галамио на, у полукруг, распоређене момке. На крајевима су били габаритнији Маори. Били су необични свима, па и случајно модром и изненађеном небу над Лондоном.

А онда експлодира. Сви раширише руке и благо повијени у коленима хорски загаламише  и ратнички зов се усталаса. Повијала се група у  необичној кореографији. Грлени зов, претње, одвраћање, демонстрација снаге, издржљивости, храбрости, одлучности, и зањихана тела у ритму старе ратничке игре.

Видела сам изненађење на Никовом лицу, он на моме шок. Руке су ми се згрчиле око образа, готово сам престала дисати. Хаку сам гледала од када сам рођена, али никада у Лондону и никада 18327 километара далеко од куће и домовине.

Хака је трајала око десет минута, а ја сам пукла после десет секунди. Прво сам се протресла, као да сам прошла кроз трафо-станицу са високим напоном, а онда заплакала, ма заридала, човече. Наши енглески рођаци су усхићено гледали извођаче перформанса, не разумевајући ни игру ни наше сузе, једино је озбиљно лице моје мајке допрло до мене.

И Ник, и сам затечен, плакао је тихо, крупним сузама. Он мени није рекао за припреме за венчање, његов кум Џошуа њему није рекао за Хаку. И као у надреалном филму: ковитлац размахнутих тела, усхићени узвици одобравања рођака и пријатеља и нас двоје на степеницама грцамо у сузама.

Смеј се ти, смеј. Да само знаш како ми је било тешко. Први пут сам осетила како је тешко када је домовина далеко.

- Видиш, Емили, домовина ти је као прва љубав. И када ниси с њом, не можеш је заборавити.

Џошуа је пришао степеницама мирним кораком и широким осмехом и гласно рекао, ма загрмео:

„Драги пријатељи, нека вам четири звезде у формацији крста, са једне наше заставе и Силвер Ферн, (сребрна папрат) на другој застави, буду знак да вас и Маори воле и цене и сматрају својим, и нека папрат буде симбол спокоја и доброг заклона докле год сте под заштитом духова мојих и ваших предака. Бог вас благословио, и нека вам се отворе и разгрну и морски и копнени путеви где год да кренете.”

Звона из школских павиљона огласише крај подневног одмора у Белмонт основној школи. Емили ми на растанку и опет са сузама у очима, од сопствене приче, рече: „Смеј се ти. Да само знаш колико ми је било тешко?”

Нисам јој ништа одговорио изузев широког осмеха који је, као северац моје Паноније, одувао њене сузе. И нисам јој рекао колико често, кад  насрну вреле несанице, копам по звездама и тражим једну која ме подсећа на моје Равно Село.

Е, моја Емили...

 

Лазар Ковачић, Голд Коуст, Квинсленд, Аустралија,

 

 

Пишите нам
 
Поштовани читаоци, „Политика” је поново оживела рубрику „Мој живот у иностранству”. Намењена је пре свега вама који живите изван Србије, широм света, које је животни пут одвео у неке нове непознате крајеве и земље.
Надамо се да сте приметили да смо се и ми у међувремену мало променили. Сашили смо ново, комотније и удобније дигитално одело, али и даље смо права адреса на коју можете слати своја писма, репортаже, записе и фотографије.
Пишите нам како је у туђини или у вашој новој отаџбини. Како вам Србија изгледа кад је гледате из Ванкувера, Осла или Мелбурна? Станује ли носталгија на вашим новим адресама?
А наша адреса је  mojzivot@politika.rs
Правила су и даље једноставна: дужина текста до пет хиљада словних знакова, да је записан у неком уобичајном формату, најбоље ворду. Наслови и опрема су редакцијски, текстови се не хоноришу и подлежу уредничким интервенцијама.
Ваша Политика 
 

 

Коментари10
63293
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

снежана вршац
сваком своје најмилије
Nomen Nescio
Ништа смешније од хаке у животу нисам видео.
Nebojša Joveljić
Dugo sam na NZ i haka mi je draga. Maori tvrde da je ona trijumf života nad smrću. Komponovao je poglavica Te Rauparaha nakon što se skrivanjem u jamu za hranu spasio od potjere neprijatelja. Na tu jamu je sjela jedna žena i preko pletenog pruća raširila suknju. Pošto nije imala gaće mnogi tvrde da se zadnje riječi u haki ne odnose na divljenje suncu nego već znate čemu. Potomak tog poglavice je moj zet, pa ako dobijem unuče biće to prvi “Srbin/Srpkinja” u čijim venama teče krv kreatora hake.
Kosa Pakuševskij
Predivan tekst. Mnoštvo ljudi, emocija, običaja i ljubavi! A nebo panonsko danima sivo, posle košave, umrtvilo se i zatvorilo. Takvo nedostaje autoru. I mnogim ljudima rasejanim po svetu. Kako li tek nedostaje prozračno, iznad zatalasanog žita i lenjih, širokih reka!? Dodirnula me priča. Snagom svojom i lepotom. Pišite. Jer, umete da volite. Naučili ste to u svojoj Bačkoj. Da volite raširenih ruku. I tuđe nebo. To ne ume svako.
Bosanka
Domovina je jedna i svakome je svacija najdraza. Upravo sada, dok ovo pisem, pozelim da sam na Bascarsiji i da ispijam kaficu sa prijateljima. A onda, kada malo realnije sagledam situaciju, ta zelja me mine. Domovina mi je ona koju ja ucinim kao takvu, koja mi nudi bolje uslove za zivot. Od prijatelja i lijepih rijeci se ne zivi. Uzivam u pricama iz ove rubrike, lijep pozdrav za sve dobre ljude!

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

logo

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља