Макишко поље највеће је водоизвориште града које здравом и квалитетном водом напаја житеље престонице већ дуже од једног века. Формирано је на простору од неколико стотина хектара на шљунку и песку старијем више хиљада година. Вода која се ствара у подземним слојевима на дубини од осам до 25 метара прикупља се у рени бунарима уз обалу Саве, а затим својим квалитетом обогаћује нашу чесмовачу. Али у том делу града уз Саву, од Остружнице до Чукаричке падине, планирана је изградња метроа, али и стамбено-пословног комплекса.

Поједине организације цивилног друштва и стручњаци противе се урбанизацији овог простора сматрајући да ћемо тиме неповратно изгубити благо које у будућности може да нам значи живот.

Већ за данас планирана је јавна расправа о урбанистичком плану и предвиђено да учествују и сви они који су послали примедбу.

Прича о Макишком пољу и пренамени више стотина хектара покренута је још пре седам година. Тада је Институт „Јарослав Черни” донео студију којом се сужава зона заштите водоизворишта. Уместо готово целог Макишког поља које је било у другој зони, зона заштите водоизворишта смањена је на отприлике половину и креће се у висини Новог обреновачког пута.

До смањења зоне, како је тада објашњено, дошло је до померања подземних вода на делу поља где је сада планирана изградња. Пре неколико дана упутили смо институту питања у вези са том студијом, али је одговор да се у овој установи сада ради у смањеном капацитету због ковида и да нису у прилици да нам изађу у сусрет.

Али, експерт који се бави хидрогеологијом и подземним водама има објашњење зашто је Макишко поље толико важно за водоснабдевање града.
– Прво водоизвориште на бази подземних вода на ободу Макишког поља формирано је на Белим водама 1892. године. До осамдесетих година 20. века град се потпуно снабдевао водом из рени бунара. Та вода се филтрира делом из реке, а делом кроз поље и долази до рени бунара где се захвата на дубини од 20 до 30 метара. Постоје још три подземна водизворишта. Једно је Ада Циганлија са низом бунара са обе стране острва, друго на новобеоградској страни дуж Блока 70, треће у Прогару. Пре неколико деценија издашност рени бунара се смањила. Уместо 100 до 150 литара у секунди, поједини бунари су пали на капацитет од 30 до 50 литара по секунди, углавном због техничких карактеристика. Због тога је осамдесетих година вођена жустра расправа да се окренемо захватању воде из Саве која би требало да гарантује стабилно снабдевање. Изградњом фабрике за прераду сирове воде на Сави напајање града сада се обавља са два извора – из рени бунара и из реке. С тим што је последњих година прерада воде из Саве преузела примат у односу на ону из рени бунара – објашњава Зоран Стевановић, професор Рударско-геолошког факултета.

Зато, каже, многи сматрају да би требало да се одрекнемо Макишког поља као извора пијаће воде. Али вода из Саве по квалитету не може да се пореди са оном из рени бунара која пролази кроз слојеве шљунка, песка и у природној средини се филтрира.

– Макиш је постао оптерећен још изградњом ранжирне станице за теретне возове. Многи памте инцидент који се догодио крајем осамдесетих година када се преврнула цистерна са ксилолом, а та отровна материја наставила кретање ка рени бунарима који су на самој обали. Један део ксилола је успешно уклоњен ископавањем земљишта, али део је ипак отишао ка рени бунарима. То је доказало да у Макишком пољу има прилива подземних вода из залеђа.

По правилнику који смо заједнички, по европским стандардима, 2008. године обновили Институт „Јарослав Черни” и Рударско-геолошки факултет прописана су правила којима се одређују шта су зоне водоизворишта. Зоне зависе од времена боравака капи воде у подземљу. Оцењује се део слива са кога је капљици воде потребно да пређе пут до захвата воде и буде пречишћена. Норматив је 50 дана да би се то сматрало другом зоном водозаштите. Под првом зоном сматра се место самог водозахвата, где се налази рени бунар који би иначе требало да буде заштићен и ограђен – истиче он.

Многи сматрају да због подводног земљишта на овој локацији није препоручљиво градити подземни метро, а посебно вишеспратнице, стручњаци сматрају да то теоријски није проблем. Постоје линије метроа у Паризу изграђене испод Сене, а Нови Београд и „Београд на води” показују да се облакодери могу градити и на веома подводном тлу. Али када је реч о Макишком пољу питање је шта се тиме добија ако се зарад мноштва квадрата остане без квалитетне воде.

– Не може урбано насеље да се гради на Макишу јер онда може да се заборави на будуће извориште. Мислим да је 2014. године направљена грешка када је „Черни” померио те зоне заштите водоизворишта. Шта да радимо сутра ако Савом крене контаминирана вода која у једном тренутку не може да се пречисти?! Сва резерва водоснабдевања мораће да се врати на бунаре и снабдевање водом из подземља. А и све што би било изграђено, зграде, котларнице, канализација... утицаће на контаминацију подземних вода. И најмања хаварија загадила би подземне воде и онда можемо да заборавимо на Макиш заувек. У сваком случају, Макишко поље не треба претварати у земљиште за градњу зграда, метроа… Није ово заустављање развоја града, већ крајње рационални приступ – каже Стевановић.

Да је Макишко поље важно, сматра и проф. Миомир Коматина, светски признат научник и истраживач на пољу геологије и заштите животне средине.

– Макишко поље је једна повезана целина, за Београд златно извориште које не сме да се уништи, већ сачува за будуће генерације. Макишко поље је кристална чаша коју не смемо ни да окрњимо – каже Коматина.

Активних рени бунара 97

Београд има 99 рени бунара, од којих је у функцији 97. Из њих се захвата око 3.000 литара воде у секунди. Подземне воде из ових бунара су стабилније температуре од површинских и имају већу минерализацију. Технологија за њихову прераду је једноставнија и економичнија од оне која се примењује код третмана речне воде.