четвртак, 04.03.2021. ✝ Верски календар € Курсна листа
четвртак, 10.12.2020. у 18:00 Весна Арсенић

Деспоту Стефану је место на Калемегдану

Према доступним подацима објављеним у првој књизи тротомног дела „Историја Београда”, чији је издавач САНУ, у време деспота Стефана „Београд је, пре свега, био војно утврђење, опасано двоструким зидовима и дубоким јарком са копнене стране Калемегдан: у близини „Победника” налази се бронзана макета двора деспота Стефана
Калемегдан: у близини „Победника” налази се бронзана макета двора деспота Стефана (Фото А. Васиљевић)

Много је воде протекло Савом и Дунавом од 1403. године, кад је Београд први пут проглашен за престоницу Србије, али град тек сада намерава да се на прави начин одужи свом првом и вечном „градоначелнику”.

Додуше, његовим именом названа је улица, једна од најдужих, али и најзагађенијих у граду, а на Горњем граду на Калемегдану, сем бронзане макете његовог двора у близини Мештровићевог „Победника”, тик крај Деспотове капије, скрајнут од очију посматрача, од 1981. године је споменик деспоту Стефану Лазаревићу, за који мало ко од Београђана зна да постоји, а још мање кога представља.

Коментаришући овај поклон граду вајара Небојше Митрића, који, колико ми је знано, никад није званично отворен, а још мање прихваћен у јавности, у једном од својих јутарњих обраћања Београђанима Душко Радовић је рекао: „Лепо је кад се нешто ради и заврши, па макар било и горе од оног што није урађено”.

На сличан начин је и књижевник Павле Угринов у књизи „Егзистенција” оценио вајарски напор свог пријатеља Митрића: „Његове две веће скулптуре ’Кнез Лазар’ у Крушевцу и ’Деспот Стефан Лазаревић’ на Калемегдану, по моме мишљењу, нису успеле.”

Тај споменик би требало преместити, на пример, испред Музеја савремене уметности, можда у парк скулптура у Буковичкој бањи, или, пак, испред неке од школа које се диче именом деспота Стефана, ослободивши, на тај начин, простор за вајарско дело академика Светомира Арсића Басаре у делу парка у близини Деспотове капије, јер му је ту једино логично место.

Јер, према доступним подацима објављеним у првој књизи тротомног дела „Историја Београда”, чији је издавач САНУ, у време деспота Стефана „Београд је, пре свега, био војно утврђење, опасано двоструким зидовима и дубоким јарком са копнене стране”.

Двор и ризница налазили су се у Горњем граду, док је у Доњем граду било насеље – куће трговаца и занатлија и цркве, међу којима је најзначајнија била београдска Митрополија.

Град је имао и пристаниште на Дунаву, ратну луку, која је примала и трговачке бродове, а претпоставља се да је постојала и прва библиотека.

Према доступним фотографијама, вајар је скулптуру осмислио у ратничком руху. Такав лик Деспота-ратника понајмање одговара окружењу савременог града, тим пре што подручје намењено споменику, за које га везује само име улице, није ни припадало Београду његовог доба.

Не треба заборавити чињеницу да је деспот Стефан Лазаревић, који од 1927. године носи и светачки ореол, био не само ратник, који је, као вазал, војевао за турског султана у Малој Азији, већ је, како је приказан у владарској одежди у својој задужбини Манасији, испољио ретке, али најбоље особине државника, витеза (био је члан европског Реда змаја), дипломате, песника (Слово љубве), законодавца, библиофила, ктитора и градитеља.

Због свега наведеног, алтернативно место за његов споменик могао би, евентуално, да буде плато испред Градске скупштине, где би, као први „градоначелник” без ограничења мандата, био симболични чувар и заштитник Београда, који као градску славу обележава Спасовдан, што је, такође, оставштина деспота Стефана.

Овако, у делу града с којим га везује само име улице која се, донедавно звала Улица 29. новембра, а за неку деценију, ко зна како, имајући у виду праксу сталног преименовања градских ауто-страда, као и његов лик у ратничкој спреми – делује као да се изгубио у свом граду који је назвао „најкраснијим местом”.

Овај кратковеки (1377–1427) владар, син кнеза Лазара Хребељановића и кнегиње Милице из рода Немањића, по мишљењу др Владете Јеротића, „најлепши владалац којег је Србија имала”, заслужује да се коначно врати кући, тамо где су били његов двор и ризница, у Београд његовог доба.

Толико му дугујемо.

Новинар

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листa

Коментари38
17345
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Бата
Одличан текст Деспот заслужује да многим градовима где живе Срби подигнемо споменик
СЕРБ
"Српска" политика "скрајнула" је споменике двојици великана свесрпске историје: Стефану Немањи Великом жупану српском Далмације, Босне, Захумља, Травуније, Диоклије и Раса и српском деспоту Стефану Лазаревићу. Немањин споменик померен је "мало лево" од осе главног улаза у стару железничку станицу: ко би то урадио ујединитељу српских покрајина у једну државу коју је Цариград називао Српска (Западна) земља, на територији виз. теме Далмације. Споменик Деспота Стефана поставити на место "Победника"
Radmila Mišić
@Vladimir Ristić: Najzad neko ko ima hrabrosti da kaže da je "Pobednik" ružan! Pogotovu što ima tupavu facu što smo mogli da vidimo izbliza kad su ga nedavno skidali radi rekonstrukcije. Ne treba ga, ipak mrdati sa sadašnjeg mesta-onako na visokom stubu, deluje elegantno a kad god ga vidimo treba da pomislimo "Al' se pređosmo 1918."-bilo bi poučno.
Саша Микић
@Владимир Ристић По тој вашој логици ни ''Споменик Незнаном јунаку'' нема никакве везе са садашњицом. Масонска конструкција, са каријатидама које представљају жене из државе која више не постоји итд. Због тога што се вама нешто не свиђа, или ви не видите симболику, хајдемо да рушимо све редом. Не иде то тако. На тај начин се не исправља (читај брише) историја. Узгред буди речено предложите Земунцима да сруше кулу на Гардошу, јер је симбол туђе државе. Мислим да би вас испљували сви редом.
Прикажи још одговора
Sasa Trajkovic
Не разумем зашто се овде мешају да се изразим фигуративно "бабе и жабе". Једно је споменик његове естетске перформансе немислим притом о некаквом субјективном осећају већ о естетици споменичке монументалне скулптуре стил... дакле објективним и уметнички релевантним критетријумима. Притом не само да се уметничке вредности овог монументалног здања оспоравају већ и историјски контекст и на крају врхунац свега и сама локација... Испада да би овај експонат требао да буде а где друго него у музеју.
Миодраг Стојковић
Прочитајте "Историјски списи" од Вука Стефановића Караџића.
Миодраг Стојковић
Читајте "Историјски списи" од Вука Стефановића Карађића, најтачније од свега записаног, засигурно .

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

logo

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља