Средином лета 1915. jединица Шкотских женских болница била је стационирана у Крагујевцу. Болничарка Лилијан Чесни закључује да је дошло време да се предахне од суморности болесничких просторија и приреди „међународни скуп” реконвалесцената, особља јединице и посетилаца – забава с такмичењима.

„Коњи се нигде нису могли наћи”, бележи њена сећања Моника Крипнер у књизи „Жене у рату: Србија 1915–1918”, „али је било је свега другог с британских забава те врсте: трка с јајетом у кашичици, с врећама и препрекама и музичке столице.” Крипнерова примећује да не треба ни помињати да је општем уживању много допринела сама живахна Лилијен. Једна од њених оригиналних дисциплина била је трка болничара с носилима, „мада се нерадо сагласила са мишљењем упорне докторке Елси Инглис да је много сигурније да у носилима буду здраве особе”. Врло успешна и добра за подизање морала била је трка са штакама.

„Сви су галамили и, док су се болничарке такмичиле у удевању конца у иглу – што је врло тешко, када ти сузе иду на очи од смеха, а гомила бучних Срба навија. Учествовали су и Британци, Мађари, Аустријанци и на крају сви били задовољни скромним наградама – дуваном и цигаретама.

Био је то огроман успех од самог почетка, сви су се изванредно забављали, а нарочито Срби”, причала је Чесни, једна од више стотина странкиња из Француске, Велике Британије, Русије, Грчке, Данске, па и Канаде, Аустралије и Новог Зеланда, пре свега медицинских сестара и докторки, суочених са инвазијом пегавца, који је косио исто колико и битке. У „штабовима смрти и живота”, у болницама са рањеницима и тешким болесницима, оне су упознале српског војника сасвим изблиза, у душу, остављајући белешке о овој земљи и људима...

„Срби су феноменалан народ, чврсти, снажни, издржљиви, кад оболе, пуни поверења и никада се не жале... идеални пацијенти. Једино око чега се нисмо слагали био је свеж ваздух. Стално смо водиле борбу да отворимо прозоре и ослободимо се страшне загушљивости, коју су они волели. Ти прости сеоски младићи поштују жене, нарочито као симбол мајке, што смо разуме се, с обзиром на посебне услове, ми и биле.

Друго, више су волели нас од војних лекара, тврдећи да су жене хирурзи пажљивије, да нису никада грубе и да су уопште, нежније. Они су храбар народ и заиста смо их волеле”, речи су Енглескиње, младе докторке Френсис Вејкфилд, која, чим је рат објављен, даје оставку на место медицинског мисионара у Нигерији, враћа се у Енглеску и пријављује у добровољце. Одмах је ступила у једну од јединица Шкотских женских болница, која је назив добила у част Единбурга, одакле је иницијатива потекла, и обрела се на терену централне Србије.

За хероинама које су већ по првим данима Великог рата остављале своје породице, удобне животе, каријере, остала су писма, дневници, новински чланци, сећања, попут оног Олив Келсо Кинг из богате сиднејске породице, која се 1915. године придружила Савезничкој пољској санитетској служби у Србији, а затим прешла у Болницу шкотских жена као возач амбулантних кола.

„Српски војник је храбар и у храбрости га нико не може надмашити. Неустрашив је, са презиром гледа на смрт и то не зато што жели да умре пре него што дође његово време. Он воли живот и весеље и радост, али кад је пред њим дужност, а испречи се смрт, он наставља право, не само без оклевања већ без промене израза на лицу. Он зна како да умре и то је више од храбрости, то се мери узвишеношћу... Онако како Србин може да се суочи са смрћу, тако је у стању и да поднесе бол. Своје повреде не схвата озбиљно и само ако је у стању да устане, неће никако остати да лежи.

Када су рањени војници умирали на одељењу и није могло бити учињено ништа више да се спасу и једино је било потребно присуство некога да им се нађе, ако им затреба утеха или мало олакшање мука, често сам добијала дужност да останем са њима до краја”, сећала је Келсо Кинг, која ни после рата није желела да напусти Србију.

Крајем 1918, уз великодушну помоћ богатог оца и грађана Сиднеја, отвора 17 мобилних кантина у Београду, Краљеву, Нишу, Крагујевцу и другим местима, а најугроженијим Србима обезбеђује лекове, храну и одећу. За исказану љубав према српском народу и хуманитарни рад, краљ Александар јој 1920. године додељује краљевски орден Светог Саве.