Многи се слажу да је у околностима у којима живимо већ месецима, у такозваној новој нормалности (израз који многе иритира), највише погођена култура. Отказивање или одлагање многих манифестација и немогућност да се наступа пред бројнијом публиком, укратко култура на кашичицу, навела је многе да се јавно запитају да ли је боравак у позоришној или концертној дворани опаснији од боравка у јавном превозу, супермаркету или кафани. Да не говоримо и о општијим питањима – осећању да нам је неко украо живот, отео слободу, док у недостатку јасних чињеница цветају теорије завере... У серији разговора преносимо шта о свему овоме кажу уметници и посленици културе.
Западни свет тек однедавно живи између пандемије, тероризма и страха од миграната, а код нас су страхови почели одавно распадом земље, санкцијама, ратовима, бомбама, све до овог вируса који је опасан исто толико колико и злоупотребе које надахњује, каже Ивана Хаџи-Поповић, писац и преводилац, анализирајући ситуацију у којој се нашао цео свет.
Одавно је јасно, додаје она, да судбину народа не обликују филозофи како је желео Платон. А пошто је прогласио смрт богова, Фридрих Ниче је уочи 1900. године најавио „велику представу” у сто чинова за два наступајућа века, подсећа књижевница и објашњава:
– Ова „нова нормалност”, појам који је преко ноћи освојио читаву планету, могла би бити један од тих чинова. Путем страха од смрти који изазива вирус он дубоко задире и у наше несвесно које је, по великом швајцарском психијатру К. Г. Јунгу, и наш прави господар. Као да више нисмо лица већ само маске у пољуљаној, шизофреној атмосфери збуњујућих упутстава када све зависи од добрих политичких одлука. Показује се да је већина људи роб сопствених слабости и сопственог незнања и да инстинктивно тежи да се у масу утопи не би ли се тог терета ослободила. Промена у психама, у духовности, у мишљењу, моралу, језику већ се дешава, агресивност се повећава као и нихилизам заснован на манипулацији. Здравље је свуда постало политичка ствар, а политика је и пре короне свуда мање или више упала у зону сумрака. Корона је то само оголила и сад је више него очигледно да смо сви на планети постали робови бесмртне орвеловске државе.
Када је реч о томе како се све ово одразило на њен професионални живот, Ивана Хаџи-Поповић одлучно тврди да „иако је свет постао сувише драматично место, литерарне игре још имају смисла, или га имају управо из тог разлога”. Као и јога, медитација, излет у природу… Често ових дана помисли на „великог мудраца Иву Андрића и на то како је он преживео Други светски рат у улици Призренској број 9”. Дели ли осећање многих да је у овој ситуацији култура најгоре прошла?
– Сценарио дигитализованог, виртуелног света с вирусом корона постао је неизбежан, незаобилазан и често једино могућ, али у том свету навике и ритуали блискости лако се губе. Није исто слушати музику сам у соби или ићи на концерт, гледати слику великог мајстора на екрану или пред њом осетити неисказиве вибрације, присуствовати представи у позоришту или филмској пројекцији у биоскопу уз емоције које то побуђује. Мислим да су у овој кризи књиге најбоље прошле, њих можеш да понесеш кући. И опет бих поменула Ничеа, за кога је култура била наслеђена племенитост света и начин на који се ствара човек. Физичке и све друге баријере међу људима у супротности су са спајањем које је у природи ствари – каже наша саговорница.
Говорећи о томе како интимно проживљава неизвесност, црне вести, евентуални страх, Ивана Хаџи-Поповић констатује да у овом времену „као да је окрутност постала главни идеал”.
– Али француски нобеловац Албер Ками све је то већ средином прошлог века описао у роману „Куга”. Кад епидемија те опасне болести коју преносе пацови започне, власт одлучује да цео град уведе у карантин. И док једни ту стављају живот на коцку спасавајући болесне, други одбијају да виде да зло уопште постоји, а трећи драму користе да се обогате. Та смртна болест мењаће психу и менталитет људи и Ками описује шта се догађа у друштву када му таква драма одузме основне слободе, постављајући питање да ли такав догађај може да нас побољша или ће, напротив, разоткрити најгоре пориве у нама. Роман се завршава реченицом: „Најзад ослобођени, становници никада неће заборавити искушење које их је суочило с апсурдношћу живота и несталношћу људске судбине” – додаје она.
Кад је реч о осећању узнемирења које изазива чињеница да смо генерација која је у овој земљи већ преживела бројне недаће, а да сад у овом осећању тескобе на планетарном нивоу више немамо где да побегнемо, Ивана Хаџи-Поповић каже да смо ми „одавно заточена балканска генерација”, али да ће вирус и нас и западну цивилизацију претворити у протагонисте научнофантастичног филма од пре десетак година, где један јунак пита другог : „Да ли вам је некада пало на памет да у 2050. години неће бити никога ко би могао да разуме језик којим сада говоримо?”
А кад је реч о евентуалном расплету, она се ипак још једном враћа на Ничеа и његовог чувеног јунака Заратустру, који је умео да одгонета енигме, креће се кроз лавиринт и убија бика, тог узвишеног човека који је тежио да човечанство доведе до савршенства.
– Мислим да се сувише злоупотребљава слоган „Ништа неће бити као раније”. Запитајмо се шта ће онда бити. Или боље, шта желимо да буде? Да ли ћемо бити у стању да у будућност понесемо само оно што је у прошлости било најбоље, јер немојмо заборавити да има још неодиграних чинова из Ничеове визије за 21. век и да ће можда нека „нова блискост”, када све ово на овај или онај начин прође, можда тражити и нова решења – закључује Ивана Хаџи-Поповић.
