Готово сви послодавци из јавних предузећа и државних служби променили су колективне уговоре како би њихови запослени, уколико буду морали на боловање због инфекције вирусом корона, за време одсуства са посла могли да приме накнаде у износу од 100 посто основне плате. Иако је и даље на снази владина препорука свим послодавцима из приватног сектора да својим радницима обезбеде једнако право на накнаду зараде као што га имају и колеге из јавног сектора, Дарија Кисић Тепавчевић, министарка за рад, недавно је апеловала на све њих да „пронађу начин да и ти запослени приме целу плату” ако су одсутни због вируса корона.

То фактички значи да послодавац није дужан да запосленом који је позитиван на ковид 19, па због болести не може да долази на посао, исплаћује зараду у пуном износу, већ најмање 65 одсто просечне зараде у претходних 12 месеци, пре месеца у којем је наступила привремена спреченост за рад.

Да правила која важе за јавни сектор не могу увек, а посебно не у овом случају, да се једнако примене и у реалном сектору, сматра Драгољуб Рајић, из Мреже за пословну подршку.

– Приватни сектор не може то да издржи, јер нема буџет или резерве из којих може да претрпи такве губитке, посебно ако нема посла, као што је сада ситуација. Само мали проценат компанија може себи да приушти да плаћа радника у пуном износу иако је на боловању. Већина наших малих и средњих предузећа има смањене приходе, тако да им је луксуз да плаћају и оне који не раде – истиче Рајић, подсећајући на то да у погледу основног капитала и финансијских резерви сектор малих и средњих предузећа не стоји добро.

– У Србији нема таквих резерви. Наша предузећа имају пет пута мање финансијских резерви него фирме из ЕУ. Принуђена су да најпре намирују трошкове пословања, јер ће их ти исти трошкови, ако их не сасеку на време, прогутати, па ту онда неће бити краја мукама – додаје он.

У богатијим земљама ЕУ тај је проблем решен прављењем фондова из којих се помаже предузећима у којима постоје проблеми у пословању.

– Да би се очувала радна места, направљен је фонд за сва предузећа која имају мање посла, а из којег један део трошкова обезбеђује послодавац, а други држава. Њој и одговара да учествује у покривању дела трошкова приватног сектора док траје криза, јер јој се тако више исплати него да рецимо послодавац отпусти радника, који ће потом отићи на биро рада, где ће поново доћи до државе да би примили помоћ – подсећа Драгољуб Рајић. Сличну идеју о државној помоћи када је реч о исплати зараде у случају инфекције ковидом 19 у Србији је недавно покренуо и Савез самосталних синдиката Србије, подсећајући да држава не би требало да прави разлику између послодаваца у јавном и приватном сектору, већ напротив, да финансира разлику до пуне плате радницима у случају оболевања од короне, без обзира на то да ли они раде у неком јавном или приватном предузећу. Представници тог синдиката подсетили су на важност чињенице да би исти критеријуми око исплате накнаде за боловање требало да важе и у реалном сектору, иако за то засад нема могућности. Проблем је, како су објаснили, то што код приватника нема потписаних колективних уговора с којима би управо то право запослених било регулисано.