четвртак, 21.01.2021. ✝ Верски календар € Курсна листа
среда, 02.12.2020. у 12:29 Марина Вулићевић
ИНТЕРВЈУ: ДРАГАН СТОЈАНОВИЋ, књижевник

Мој јунак чује чудесни Шостаковичев валцер

Медији могу нешто. „Логичко размишљање” помаже донекле. Важна је интуиција. Још важније је лично и колективно искуство
(Фото лична архива)

Нови роман Драгана Стојановића „Тамна пучина”, дугогодишњег професора Опште књижевности и теорије књижевности на Филолошком факултету Универзитета у Београду, (у издању Дома културе „Студенстки град”), појавио се недавно, а већ је овенчан признањем „Бескрајни плави круг” Матице српске. Реч је о својеврсном наставку претходне Стојановићеве књиге „Ћерка шпанског борца”, која је добила Андрићеву награду. У фокусу „Тамне пучине” је јунак који се враћа из Великог рата, који се нада, сања, пати и воли, али увиђа да се вредности у које је веровао осипају, да се људи кваре, да његова породица нестаје. Овај роман укршта историјске и фиктивне ликове са „духом времена”, постављајући етичка питања, о колебљивости прилика и карактера људи, о томе да ли у најгорим околностима ипак постоји могућност избора и да ли је управо то што некога чини човеком.  

Полазећи од наслова вашег новог, награђеног романа, могло би се помислити да је његова радња смештена у наше време. Међутим, као и у претходној збирци новела, враћате се времену између два светска рата. С каквим осећањем сте приступили овој приповести?

Чувени енглески историчар Едвард Гибон, познат по својој „Историји Римског царства”, односно Византије, каже: „Историја је тек нешто више од низа злочина, глупости и несрећа човечанства.” Кад се окренете минулим вековима, водећи, колико је могуће, рачуна и о томе колико и на које све начине историчари лажу, видите да много шта оправдава овакав Гибонов закључак. У „Ћерки шпанског борца” и у „Тамној пучини” желео сам да, колико је могуће, сагледам и кроз нарацију положим до сада несведен рачун о томе шта се нама овде дешавало у двадесетом веку. Шта је у томе било утешно, шта остаје безутешно. Шта је испуњавало и одржавало наше животе, шта их је унакажавало, унесрећивало, сужавало и осиромашивало; чиме смо сузбијани више него што је морало бити и него што се смело дозволити. А притом ваља показати и то како, у свему томе, опстају и тежња да се досегне лепота света, остваре љубав, солидарност, доброта... Велики је проблем у таквом настојању како преобличити историјске личности у књижевне ликове. Крај свега, свет ипак није црно-бео, ни у стварности, па не сме бити такав ни у књижевности.

Да ли сте можда осмислили трилогију или тетралогију, поводом наставка ових тема?

Радим на још једном омањем роману. Видећемо шта ће бити.

Стојан, главни јунак „Тамне пучине”, трпи неправде историје. Како његов пророчки сан о валцеру пред Велики рат наговештава распад једног века, или једну дугу валпургијску ноћ?

Упућенији читалац препознаје Шостаковичев валцер бр. 2, композицију која, настала у крајње суморним околностима, треба и може – да одгурне, симболички и не само у музици, деветнаести век, који је себе убио Првим светским ратом, са свим „лепим плавим Дунавима”, лажним позлатама и обећањима и, видимо, да уз тешке и мрачне његове симфоније овог композитора, упркос свему омогући да зазвучи највиша, ведра, полетна лепота. Мој јунак чује то у бунилу много пре него што је овај валцер компонован.

Није само Стојан прозорљив, већ и његов отац, који на самрти предвиђа поновни долазак зла. Да ли је у доба, у којем није било медија, заправо пуко логичко размишљање било довољно да се „прочита” доба и предвиди будућа катастрофа?

Медији могу нешто. „Логичко размишљање” помаже донекле. Али то ни близу није све. Важна је интуиција. Још важније је лично и колективно искуство. Важно је историјско памћење, познавање сопствене традиције, али и туђих гледишта. Важан је напор да се остане у истини о себи. А свакако и то колико моћи заиста имаш, колико богатсво. Самосвест мора да прати и подржава моћ, као што моћ ваља да буде праћена мудрошћу, самосавладавањем и одговорношћу. Кад размишљате о томе, не чини се чудно што је Гибон рекао оно што сам навео. Шотаковичев валцер је нека врста чуда.

Пушка коју Стојан добија у „првом чину”, опаљује до петог, али метафорички, док он размишља о речима свог професора да зликовац има право да буде кажњен праведно. Зашто ниједан од њих не користи то своје право, ма колико очигледно то изгледало?

Све нам говори да се, кад је реч о историјским збивањима, не само овде код нас, не треба превише уздати у савест, обзирност, обећања, поготову не на захвалност, а не превише ни у свакакве уговоре и споразуме, уколико иза њих не стоји одговарајућа сила. Сад се много говори и о „мекој моћи”. Раније се то називало другачије. У сваком случају, људи страдају и губе и оно што не би смели изгубити. Хегел тврдњом да злочинац има „право на казну” хоће да каже да овај тек кад за своје злодејање бива кажњен задобија статус људског бића, јер се тако показује да је слободан, чиме се издваја међу другим створењима. Казна заокружује феномен злочина. На пса се замахује штапом, баца се камен. Човек није пас. Видимо, међутим, да злочинци ретко читају Хегела и мање-више увек гледају да избегну казну. Има изузетака, али колико?

Постоје ли казне за оне који „само” нису знали?

У своје време су ми у Немачкој врло озбиљни људи говорили да су сви све знали. Не у свим аспектима, и свакако не баш сви. Имате и „теорију” да „сила иде испред права”. У свим временима је било доста раширено мишљење да је победа важнија од истине, да је у сваком случају боље да победимо „ми”, јер ћемо иначе робовати „њима”. Важнији од свега су „наши интереси”. Писца, међутим, интересују индивидуалне судбине, удеси и противречја у душама појединаца. „Интерес” појединца често није у складу с интересима колектива. Књижевност можда ту и почиње где се показује тај несклад, који она покушава да осветли.

Шта је корен несрећа какве сте описали и у овој књизи и зашто се оне понављају у времену?

Вероватно има више таквих „корена”. Требало би много страница да се макар само опише констелација која нас одређује и која се у понечем мења, али траје.

Пред потписивање Тројног пакта ваш јунак даје оставку у Народној банци и одлази у анонимност. Како ви као познавалац поред осталог и велике немачке књижевности, Гетеовог „Фауста” и Мановог „Доктора Фаустуса”, процењујете која је цена компромиса са ђаволом, који је можда историјска свакодневица?

Код Гетеа се Бог и Ђаво договарају и кладе, на крају Богородица, а не Христос-судија, искупљује Фауста, уколико је човек „за свој спас делатан”, а томе се придружи и љубав. Код Мана је и индивидуални и колективни уговор с ђаволом кажњен лудилом, пропашћу... Ипак, Леверкин-Фауст је творац дела, а најважније међу њима је „Нарицаљка доктора Фаустуса”, додекафоно уобличена туга, најдубља жалост. Ми смо у много чему били жртве других, већих и моћнијих, али смо исто тако много зла нанели сами себи. Чинилаца је безброј, али писац на крају долази до такве резултанте. Истина књижевног дела и истина ове или оне историографске студије могу бити конгруентне, али нису исто. А често нису ни конгруентне. 

Коментари3
83532
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

viks
Umetnosti i književnosti će biti bolje kada se ljudi manu postmoderne, dobro pročitaju kraj romana i ceo roman Smrt u Veneciji. Pisci učeni, ulickani odstupite. Potrebni su divlji pisci, razulareni, što prekoračuju granice pristojnosti i ne moraju baš dolaziti sa odseka filologije. Institucionalizam i akademizam je okovao našu kulturu.
Velimire, Velimire
Pročitaj tekst još jednom, lepo piše:...Мој јунак чује то у бунилу много пре него што је овај валцер компонован...
Velimir
"Upućeniji čitalac prepoznaje Šostakovičev valcer br.2..." Upućeniji književnik bi trebalo da prouči kada je nastao taj valcer, jer njegov junak nije mogao da ga čuje u vreme Velikog rata...

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

logo

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља