недеља, 24.01.2021. ✝ Верски календар € Курсна листа
среда, 02.12.2020. у 09:19 Марина Вулићевић

Одлазак Бранимира Шћепановића

Један од најпревођенијих српских и југословенских писаца овековечио је тамне стране људске природе, срам, страх, бол, танатос
​(Фото: Анђелко Васиљевић)

Познати југословенски и српски писац и сценариста Бранимир Шћепановић (1937–2020) преминуо је у 84. години у Дому за старе на Бежанијској коси, објавио је на друштвеним мрежама писац и издавач Зоран Живковић.

Шћепановић, који је на особен начин овековечио тамне стране људске природе, срам, страх, бол, танатос, био је један од најпревођенијих српских и југословенских писаца, а његов роман „Уста пуна земље” у Србији је одавно превазишао тираж од 100.000 примерака, док је на француском имао чак 23 издања. Ово дело модерног књижевног поступка, дијалошког облика приповедања, дочарава радозналост, обест и мржњу прогонитеља, у хајци на недужног човека који једино жели да умре сам у родном крају Црне Горе, као и ужаснутост, страдање и инат жртве. Ова трка, која је у почетку била безазлена, претворила се у племенску потребу доказивања ко је бржи и храбрији, у исконско психолошко надигравање и тежњу човека да манипулише и влада туђим животом, да испољи моћ. Што је жртва невинија, надмоћ је већа.

За ову сторију, аутор је награђен „Октобарском наградом града Београда” 1974. године, а уврштена је и међу 700 најбољих књига свих времена (од Гилгамеша, Хомера и Библије) у „Антологији светске књижевности” Француске енциклопедије, названој „Идеална библиотека”. У Швајцарској су постојали клубови љубитеља овог романа, а највећи светски критичари прогласили су га ремек-делом светске књижевности. У Француској је о њему написан велики број студија, а називан је и „петим јеванђељем” због патње главног јунака, који страда као Исус Христос.

Новела „Смрт господина Голуже”, која такође говори о егзистенцијалним питањима, о односу појединца и колектива, где је усамљена личност увек на губитку, налази се у антологији „Модерне европске новеле” у Данској, као и у aмеричкој „Aнтологији светских прича”. По њој је Живко Николић снимио истоимени филм, а по њеним мотивима је у Америци настао филм „Џулијан По”, са Кристијаном Слејтером у главној улози.

Шћепановићеве приповетке штампане су на француском, грчком, мађарском, словеначком и бугарском, а појединачно у листовима и часописима и на другим језицима.

По његовим сценаријима снимљено је шест филмова. Добитник је и две „Златне арене” за филмски сценарио на фестивалима у Пули 1963. и 1973. године. Са филмским редитељем Предрагом Голубовићем био је почетком седамдесетих година 20. века један од главних руководилаца у уметничком саставу предузећа за производњу, дистрибуцију и изнајмљивање филмова „Филм данас”.

Године 2008, у издању „Нолита”, објављена су и Изабрана дела Бранимира Шћепановића, а „Српска књижевна задруга” штампала је пре неколико година, у свом „Колу”, његову изабрану прозу, новеле „Смрт господина Голуже” , „Оно друго време”, „Стид”, као и роман „Уста пуна земље”.

Тим поводом, у интевјуу за лист „Политика”, нашем уреднику и новинару Зорану Радисављевићу, Шћепановић је говорио о рецепцији својих дела, а нарочито о поменутом свом великом роману и његовом главном лику.

– Имао сам проблем с јунаком кога прогоне, ко је он и какав је. После извесног времена, решио сам га: схватио сам да то морам бити ја – казао је Шћепановић.

– Кад човек дође у године које ја имам, онда га мало ствари радује. Стварност почиње да личи на оно што је рекао велики цар и филозоф Марко Аурелије: „Живот је један застрашујући сан у којем нам се смрт свакодневно осмехује, а ми, немоћни, једино што можемо да учинимо је да јој узвратимо осмехом.” За старе људе једна од најгрознијих речи јесте – будућност. Људи у годинама су, хтели то или не, у непрекидном дијалогу са смрћу. Ја често, на Калемегдану, седнем наспрам бронзане бисте мог великог пријатеља и великог песника Стевана Раичковића и разговарам са њим о смрти – приметио је Шћепановић у овом интервјуу.

Награђиван је, поред осталог, „Првом наградом за приповетку” на Београдском фестивалу младих писаца Југославије 1956. године и „Првом наградом за приповетку” на конкурсу „Књижевних новина” 1964. године.

Коментари5
9a14a
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Tomislav Osmanli
Стварао је дела искрена, узвишених парабола и трпких драматиних стања, универзалистичка и дубока, стога разумљива свима и зато - „трајнија од бронзе“. Отишао је, читам отресно сведочанство, повучен у своју усамљеничку причу старења, велики писац који је био инспирација генерацијама, пре свега југословенским, читалаоцима и ауторима. Брана Шћепановић је део српског, југословенског и европског књижевног Пантеона.
Boško Tomašević
Da li će biti sahranjen u Aleji zaslužnih gradjana? Bio bi red, osim ako on to nije želeo.
Veselin Brnović
Čast je bilo poznavati, druziti se i biti prijatelj sa Branimirom Šćepanovićem. Zavrsili smo Višu realnu gimnaziju "Slobodan Škerović" u Titogradu i bili članovi Knjizevnog kluba "Njegoš. "Godine 1956. ucestvovali smo na Festivalu mladih pisaca glavnih gradovaJugoslavije povodom Dana oslobodjenja Beograda, u organizaciji CK omladine Beograda.Sa nama iz Titograda su bili još Nikola Racković, Svetozar Radonjić Ras, Branko Kovačević i Radoslav Stojanović. Na zalost,svi njih više nema.
Милутин Осмајлић
Капе доле: Брана Шћепановић путује у Царство небеско, у сусрет пријатељу, и другу по перу, Жарку Комамину, у инат свима онима који на правди Бога побише невине жртве у Другом светском рату, у родној им Црној Гори, и Стевану Раичковићу, који је био пореклом из "Уста пуна земље". Вјечнаја памјат!
dobri scele
jedan od najvecih srpskih mislecih ljudi...

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

logo

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља