Одржива мода била је део „репертоара” 47. „Первол фешн вик дигитала”, манифестације чији садржаји су доступни на њеним друштвеним мрежама. Програм је усмерен на подизање свести о лошим елементима неконтролисане потрошње. Говорило се и о значају едукације која може помоћи у очувању планете од утицаја распадања текстила. Стручњаци подсећају да је модна индустрија један од највећих загађивача, већа и од авио-индустрије. У оквиру модне смотре одржана су два онлајн панела са фокусом на одрживој моди и циркуларној економији.
У панелу су учествовали проф. др Миодраг Стојковић, истраживач на Институту за људску генетику – Универзитет Њукасл, Ивана Јовчић, извршна директорка Центра за унапређење животне средине, и проф. Владимир Ђурђевић, климатолог са Физичког факултета. Модераторке су биле Дуња Јовановић и Марија Радаковић, ауторке F.fm podcast-a о одрживој моди.
Учесници су указали на негативне последице неадекватног управљања текстилним отпадом – од загађења вода микропластиком до утицаја на климатске промене и употребу ресурса.
На панелу „Одржива – циркуларна економија модне индустрије” дискутовало се између осталог о мапи пута циркуларне економије у Србији, као и о њеним изазовима. Пажњу је привукла прича о „спорој” моди, поновној употреби искоришћених ресурса, продужавању животног века текстила...
Панел под називом „Да ли наша одећа уништава планету?” био је део пројекта „Текстилни отпад није у моди”, а реализују га Удружење за одрживе иницијативе (F.fm) и Центар за унапређење животне средине. Указало се на погубан утицај текстилног отпада по еко-систем, као и недостатак потребних регулатива за управљање овом врстом отпада у нашој земљи.
О „спорој моди” разговарали су Маја Радетић, професор Технолошко-металуршког факултета, Милош Ивковић, директор „Ивко вумена”, Наташа Глигоријевић, директорка Центра за одрживи развој Србије, и Ана Трошић Трајковић, модни дизајнер, а модератор је био Ненад Радујевић, директор „Београдске недеље моде”. Једна од занимљивих чињеница које су предочене јесте и то да количина одеће купљене у нашој земљи износи 80.000 тона годишње и често је упитног квалитета и састава. Да би одећа могла да има повољне цене, прави се од јефтиних материјала, пре свега пластике (полиестера) и кратког је века. Таква одећа штети околини исто као и пластичне боце и кесе. Систем брзе моде има свој мото „из недеље у недељу” и покреће људе да набављају нову одећу по нижим ценама па „како купујемо, тако и бацамо”. Предвиђа се да годишње на депонији широм света завршио око 235 милијарди тона одеће.
