Бранко Милисковић (1982) представио се изложбом „Обмане” у Галерији Подрум Културног центра Београда. Ова изложба, чији је кустос Катарина Костандиновић, најављена је као „до сада можда најинтимније дело” овог уметника. Бранко Милисковић студирао је на Факултету ликовних уметности у Београду у класи професора Мрђана Бајића на одсеку за скулптуру, а потом наставио школовање у Хагу и Холандији. Од 2005. године ради у пољу живог перформанса, модерног театра и опере, кабареа, радија, а перформанси овог уметника изведени су широм Европе, као и у Канади и САД.
Изложбу коју сте представили у Галерији Подрум КЦБ назвали сте „Delusions” – Обмане. О каквим је обманама реч – личним, друштвеним, међуљудским…? Шта је у основи идеје за ову видео-инсталацију и перформанс који сте извели?
Обмане су нераскидиви део наше свакодневице и могу да се јаве у било коjeм моменту, на било кojeм месту. Разлика између илузија и обмана је пре свега у томе што су илузије генерално само визуелно-звучне варке, док обмане могу да буду веома малигне и да доведу појединца до стања хроничне параноје, озбиљне патолошке анксиозности и сумње у оправданост даљег постојања. Кад сам почео да радим на концепцији изложбе коју сам назвао Delusions/Обмане, почетни мотив су биле моје личне љубавне и емотивне турбуленције. Међутим, када су се радови реализовали, схватио сам да те обмане толико подсећају на време у коjем живимо, доба глобалне пандемије, на свакодневне обмане које долазе са врха политичке пирамиде, кроз бројне медије, та свакодневна драматизација догађаја, инструментализација болести и смрти у политичке сврхе, манипулација бројевима… Човечанство се данас суочава не само са здравствено-економском катастрофом, већ и с огромним губитком поверења у Светску здравствену организацију и државне врхове.
На видео-пројекцијама у галерији видимо вас као нагу особу, у једној сцени на штиклама, јасно је поигравање са сексуалношћу… Шта ви демистификујете овим радовима?
Већина мојих претходних радова су високо стилизовани, униформисани конструкти-тела, пре свега политичко-историјске референце и цитати. Овог пута сам желео да све то оголим, да се моје тело коначно појави незаштићено, рањиво, сексуално импрегнирано, а с друге стране обавијено мистеријом и неком метафизичком естетиком и амбијенталношћу. Мој мотив је био да кроз личну експлицитност и непосредност изазовем посматраче да се пројектују и можда пронађу одговоре за своје личне фрустрације. Либидо је животна-сексуална енергија која нас покреће и коју морамо да каналишемо, у противном може да нас доведе до стања потпуне (само)деструкције.
Студирали сте скулптуру у Београду, потом наставили студије у Хагу и Хамбургу, на одсеку за Проширене медије. Шта вас је заправо коначно определило да се бавите перформансом?
Да, студирао сам скулптуру на Факултету ликовних уметности у Београду, класа проф. Мрђана Бајића, али сам основне студије завршио на Краљевској академији уметности и дизајна у Хагу. Након тога сам одбранио мастер тезу на Академији уметности у Хамбургу и дипломирао на одсеку за Проширене медије. Перформансом се бавим од 2005. године, а први јавни перформанс сам извео у Венецији исте године. Никада нисам био у потпуности задовољан само скулптуром или видеом. Увек сам имао порив да урадим још нешто након тога, што би читаву ситуацију учинило експресивнијом и спојило публику и мене. Тако се родила жеља за живим перформансом, односно тоталном уметношћу. Ја то зовем сагоревање с публиком у високо илуминираном моменту. Заправо сам и за време студија у Хагу и Хамбургу проналазио свој пут до еминентних галерија, музеја, театара, перформанс фестивала и резиденција у Европи, Канади, Америци, Израелу и Русији. Ове године је петнаестогодишњица моје уметничке каријере са више од шездесет јавних перформанса у двадесет земаља света.
Ваши су перформанси театрални, неки кабаретски, ви имате и театарски глас и у појединим сценама изгледате као нека жива скулптура. Да ли је вајарство у том смислу оставило трага на вашем садашњем раду?
Апсолутно, и не само вајарство, већ и архитектура пре тога. Кроз архитектуру сам учио како да обликујем, осетим и савладам простор, а у вајарству како да саградим фигуру и да јој пронађем најбољи могући положај у простору где ће доминирати. Перформанс је додао компоненту времена. Тако сам добио три постулата на којима заснивам своје перформансе: простор, фигура и време. Ја се нисам школовао за театар или оперу, али сам кроз праксу установио да мој глас, који је у опсегу од драмског бас-баритона до контратенора, може да постане оруђе у мојој перформативној пракси, као и говор, глума, покрет.
Своје тело заиста посматрам као живу скулптуру, која кроз трајање достиже тај посебан квалитет апсолутне присутности, а то је јако тешко постићи уколико нема публике која вам даје енергију, односно гориво. Зато је перформанс једна од најзахтевнијих уметничких форми која се још бори за своје место. То је уметност коју живите у потпуности и која вас прогања. Ја сам имао среће да прошле године Министарство културе и информисања, први пут у историји, откупи мој рад Аppointed/Именован, трочасовни ефемерни перформанс за Колекцију Октобарски салон.
На кога се односи слоган изложбе „Ти си веома тежак човек, твоја прошлост је тешко бреме”?
Односи се на сваког ко стане испред тог стејтмента и суочи се с оба нивоа исте реченице. У првом нивоу се запитате због чега сте тежак човек, а у другом да ли сте сами одговорни за вашу тешку прошлост, да ли та прошлост заиста постоји или је само обмана, и да ли сте икако могли да утичете да та прошлост не постане тешко бреме које носите у садашњости и којег се можда никада нећете ослободити. На крају, да ли је то само ваша прошлост или је то камен колективне кривице коју као проклетство сви ми носимо.
