Многи се слажу да је у околностима у којима живимо већ месецима, у такозваној новој нормалности (израз који многе иритира), највише погођена култура. Отказивање или одлагање многих манифестација и немогућност да се наступа пред бројнијом публиком, укратко култура на кашичицу, навела је многе да се јавно запитају да ли је боравак у позоришној или концертној дворани опаснији од боравка у јавном превозу, супермаркету или кафани. Да не говоримо и о општијим питањима – осећању да нам је неко украо живот, отео слободу, док у недостатку јасних чињеница цветају теорије завере... У серији разговора преносимо шта о свему овоме кажу уметници и посленици културе.

Последњих десетак месеци сам радио свакодневно на књизи енигматичног наслова „3Е – Естетика – епистемологија – етика спекулативних и De Re медија”. Била је замишљена као збирка текстова проистеклих из предавања која сам држао последњих година, a онда се десила епидемија, ванредно стање, повлачење и експанзија вируса и морао сам да уведем лични елемент у говор о медијима. Мој рукопис је постао, истовремено, анализа производних потенцијала медија и чињенице да медији постају предмети/догађаји стварног света, али и моја веома лична исповест о писању у времену глобалне пандемије, говори за наш лист о томе како тече његов живот у такозваној новој нормалности Миодраг Шуваковић, теоретичар уметности и професор Факултета за медије и комуникације, где предаје теорију уметности и медија.

Поменуту књигу за око месец дана објавиће образовна установа на којој предаје.

– То је било оно што ме је фасцинирало: говор са позиције научника и говор са позиције писца који преиспитује самог себе у односу на бруталности и суровости света у коjем живи. Уз писање сам читао и држао предавања, наравно уз дигиталне посреднике. Комуникацијске друштвене мреже постале су нормални простор за превладавање телесне, комуникацијске и друштвене дистанце. То мења перспективу људског односа, али промена перспективе људског односа је оно што нас одржава у животу – додаје наш саговорник.

Шуваковић напомиње и да није од оних који верују у локалну и глобалну „стару” или „нову нормалност”, већ живот на овој планети види као непрестану кризу, сукоб и борбу за опстанак у друштвеном, али и здравственом, а пре свега еколошком смислу.

– Стога питање политике више није само питање међуљудских односа и друштвене моћи, већ односа према еколошким учинцима или катастрофама, епидемијама/пандемијама болести (Сида, Ебола, ковид 19, итд), енергетским или производним постројењима изван контроле. Може се рећи у смислу Бруна Латура да активни чиниоци политике постају нељудски ентитети. Многи говоре о рату против вируса. Ипак, вируси нису људски непријатељи, али ни пријатељи. Они постоје као што и ми постојимо. То су паралелизми и опасна укрштања. Вируси се одржавају у животу, имају своје услове ширења и повлачења, нападања и одустајања, настањивања као и сви други облици живота. Одрживост је механизам сваког облика живота. Али нема ратне политике. Ратну реторику користе државе, корпорације или политички покрети – оцењује наш саговорник, који сматра да ћемо морати ускоро да узмемо у обзир и роботизована створења.

– Ми нисмо сами на планети. Зато суочење с овом глобалном кризом суштински мења свет и људске односе према људском и ванљудском. Ту су потребни нови термини, али и облици деловања – додаје.

На нашу констатацију да је за многе ово и живот без посла, без ангажмана, Шуваковић каже да је једна од последица глобалне пандемије свакако дубока и експанзивна економска криза, која је неодвојива од политичке кризе, а политичка криза је неодвојива од друштвене, културалне, па коначно и уметничке/естетске кризе.

– Вирус је дао легитимност скривеним, потиснутим или неисказаним жудњама малих и великих држава да контролишу људски живот у потпуности. Смарт технологије, али и традиционална модерна наоружана војска/полиција, традиционални сабирни центри (логори, карантини, азили) учествовали су у реализацији медицинске нужности. Увек су људима и људским актима потребна оправдања, по томе се разликују од вируса и технологија. Да, свет је глобално и локално угрожен. Али, преиспитивања, промене или борбе се тек очекују након завршетка пандемије. У том будућем времену лакше ми је да замислим страх него радост, али… Оптимизам, нежан или пун беса, мора постојати да би се изашло из ове замке – поручује Шуваковић, подсећајући да извесни аутори савремену уметност препознају као „савремену глобалну уметност”, постављену на начин западне кустоске епистеме.

Актуелну уметност, насупрот овим ауторима, он види као уметност после савремене уметности или као уметност у времену пандемије ковидa 19.

– Актуелна уметност се одиграва у тренутку распада кустоске епистеме, условљене епидемиолошко-биополитичким захтевима за телесном, односно друштвеном дистанцом, те захтевима за затварањем или минимизирањем живе јавне излагачке сфере (музеја, галерија, фестивала, сајмова). Функције кустоске епистеме преузима медијска сфера и медијска, уредничка, ремедијација представљања уметничке продукције у јавном-сада-онлајн простору. Свет уметности постоји, у актуелном смислу, у приватним просторима, у лабораторијским продукцијским чворовима и мрежама, неинституционалним местима и неместима, те у медијским онлајн комуникацијским општењима. Не кажем да су галерије и музеји нестали, не кажем да ће нестати, већ да нису више актуелни одговор на комуникацијске захтеве постављене уметности на локалном и глобалном – каже Шуваковић о позицији уметности у актуелном тренутку и закључује:

– Не могу замислити живот без уметности! То би било место без места и без живота. Зато нисам склон утилатирним очекивањима од уметности, популистичким културалним индустријама или културалним евокацијама традицијама. Верујем у савременост где уметност мора бити макар и грчевита, макар и трагичка игра, са слободом стварања или критиком илузија о слободи стварања. Уметности нема без парадокса.