Почетком протекле недеље амерички разарач „Џон Мекејн” зашао je у руске територијалне воде у Заливу Петра Великог, највеће морске увале на руској обали Јапанског мора. Одговор Руса био је муњевит. Америчко пловило је, под претњом директног судара са противподморничким бродом „Адмирал Виноградов”, морало да се повуче далеко у међународне воде. „Да ли је ово била инвазија, или су Американци, једноставно, залутали”, запитали су се циници.

Ипак, судећи по многобројним коментарима на предстојеће промене у врху америчке државе и најавама нове, агресивније политике долазеће вашингтонске администрације, шали нема места. Новоизабрани председник САД Џозеф Бајден громогласно најављује политику потпуно другачију од оне коју је водио Доналд Трамп, поручујући земљацима и свету да ће повратити глобалну лидерску улогу Америке.

Било је за очекивати да ће нови станар Беле куће у старту кренути са крупним речима. Уосталом, и тим који је у том смислу саставио и који би у наредне четири године требало да води највећу западну демократију несумњиво нас у сећањима враћа у времена крилатице: „Америка пре свих”.

Подсетимо, у том тиму су, између осталих, и Ентони Блинкен, и Џејк Саливен, људи из периода када су САД водили Бил Клинтон и Барак Обама, и када су америчке војне интервенције, без сагласности Уједињених нација, биле свакодневица. То се најбоље осетило на просторима бивше Југославије, у Либији, Сирији… И све „у име заштите људских права”.

Оно о чему Бајден ћути је: како мисли да смири расне немире који већ месецима потресају његову земљу, како да се избори са последицама убитачног вируса короне и на чију ће помоћ у том смислу морати да се ослони. Не помиње ни како ће решити све акутнији проблем верског насиља у Европи, а које преко ноћи може да се прелије на западни континент. Не зна ни он сам на који начин мисли да потисне нарастајући глобални утицај Русије и Кине, или приволи Турску да му дефинитивно не окрене леђа, спречи Иран да развија сопствени нуклеарни програм, или Јапан да се све више осамостаљује… Уосталом, како ће удомити десетине хиљада војника који су једва дочекали недавни позив Доналда Трампа да се врате кућама.

Какав је план будућег председника када је у питању Западни војни савез такође је потпуно нејасно. Бајден, попут одлазећег Трампа, нема ту моћ којом би натерао чланице НАТО-а да извршавају своје финансијске обавезе према Бриселу. Да шаљу више својих војника широм света, да учествују у бесмисленим америчким интервенцијама. Европљани су, наиме, одавно схватили да је њихова улога у алијанси тек да одраде „прљаве послове” за газду са друге стране Атлантика.

Захваљујући пандемији короне свет је увидео да се САД ни по чему не разликују од остатка света. Њихова војна и економска моћ једнако је подложна вирусима као и у било којој другој земљи. Штавише, западни џин већ месецима скупо плаћа увереност да је највећи и неприкосновен у сваком погледу.

Објективно, Џозеф Бајден на сцену ступа у тренутку када је његово време већ увелико прошло. Ако тога сам није свестан, свесни су они око њега. Свесни су и лидери других великих земаља. На главну светску позорницу ступа пред крај седме деценије живота, што ће сигурно представљати велики минус у његовом деловању. Колико ће у том добу моћи да контролише оне који су око њега и који би требало да га следе, а не да му служе, велико је питање.

Тога су свесни и остали светски моћници. Али они су се одавно ушанчили на својим положајима, а новоизабрани амерички председник тек је – почетник. У том смислу поклич: „Америка се враћа!” само потврђује чињеницу да то више није земља коју су водили његови далеки претходници. Ни у политичком ни у војном ни у економском смислу.

Ово, наравно, не значи да САД и даље нису моћне. Напротив. Али данас су овдашњи домови преплављени неамеричким производима. Тешко да би ико од Бајденових гласача пристао да се одрекне најсофистициранијих уређаја које свакодневно користи а који на својој полеђини носе ознаку „Made in China”. Тешко је веровати да би био спреман да се одрекне европских аутомобила, посебно луксузних, нафте са Блиског истока, банковних рачуна у Швајцарској…

Дилема која се намеће је и колико ће времешни шеф државе бити у стању да се носи са све нервознијим гласачима, онима који су га довели на власт. А они то нису учинили због њега већ – због себе. Како је рекао британски аналитичар Том Фоуди: „Америка се не враћа. Само ће док производи хаос широм света и даље носити маску озбиљног играча...”