среда, 20.01.2021. ✝ Верски календар € Курсна листа
понедељак, 30.11.2020. у 22:30 Милан Јанковић
НОЋНИ ЖИВОТ БЕОГРАДСКИХ КАФАНА

Кад утихне Зелени венац

Један од најбучнијих градских квартова остао без својеврсних бисера угоститељства „Белог града”, „Златне моруне” и „Крагујевца”
Поглед са терасе на аутобуско стајалиште; На месту ресторана „Бели град” данас је дрогерија (Фотодокументација „Политике”)

Кафански ноћни живот на Зеленом венцу није морао да чека епидемију ковида 19 и скраћење радног времена да би замро, њега је одавно угушио „вирус” угоститељске транзиције који је престоничке ресторане захватио још почетком новог миленијума. И даље не попушта. Нестало је, или је претворено у кладионице, дрогерије и какве друге радње, на десетине култних кафана у свим деловима града, па и на увек посећеном и популарном „Зелењаку”.

Ноћни живот на Зеленом венцу свео се данас на киоске са брзом храном и „брзохватајућим” пићем. Тек, читав овај по много чему знаменити крај остао је без иједне „праве” кафане. Тако је барем завладало уверење откако је пре много година, ретко ко памти колико, затворен својеврстан бисер градског угоститељства ‒ ресторан „Бели град”. Смештен на међуспрату главне зграде Зеленог венца, тамо где је сада позната дрогерија, био је прави рај и уточиште за једну необичну гарнитуру становништва ‒ од пијачних продаваца, преко „пријатељица ноћи” из оближњег парка код Економског факултета, полицајаца и „лакших” криминалаца, познатијих као „силоси” или табаџије, обесних клинаца који су као пропустили последњи аутобус, све до збуњених путника што чекају први воз за „унутрашњост”...

Осим добре пословне позиције, ништа друго ту није било за уживање. Аутобуси су у непосредној близини брундали по цео дан па се чинило да је свако јело било „зачињено” помало и издувним гасовима, као и да се у сваком пићу могла наћи и понека честица смога јер Зелени венац је и тада био најзагађенији део града. И још нешто: није то био класичан ноћни провод какав се у то време одигравао у другим београдским кафанама које су радиле до ситних сати. Ово је било нешто као „морање”. У „Бели град” је ретко ко долазио плански, према неком унапред установљеном договору. Ту се није улазило са оном слатком кафанском неизвесношћу, већ са јасном спознајом да само треба прекратити време...

‒ Уосталом, „Бели град” био је познат по инцидентима, али само у ужем кругу који су чинили они који су га и посећивали. Они „прави” скандали некако су били резервисани за „пристојне ресторане” с „пристојним радним временом” и исто таквим гостима, јер се у њима све што се догоди ван протокола памтило и бележило по новинама као поучан пример и начин подизања тиража. Као и данас, уосталом ‒ примећује наш саговорник „кафанолог” новинар Милош Лазић.

Последња упутства особљу пред отварање „Белог града”

Чеда с Новог Београда, добро познат у боемским круговима окупљеним око хотела „Југославија”, стицајем околности које се могу претпоставити био је готово редован гост „Белог града”. У оно време.

‒ Седимо „Код коња” до краја, док нас не истерају, док и последња столица не буде изврнута наопачке и положена на празан сто. Онда пређемо прекопута у „Инекс”. Он је радио сат дуже, али никад довољно за весело друштво. И ту дочекамо фајронт и испоздрављамо се, свако на своју страну. Неки кућама, неки у „Последњу шансу”, а ми Новобеограђани на „Зелењак”. А тамо паркирани аутобуси, мрачни, мотори искључени. Схватамо да је последњи ноћни отишао. У џеповима још покоја кинта. Погледамо се и правац „Бели град”. Шта друго, нећемо ваљда да пешачимо преко Бранковог... И тако до четири ујутру, до првог јутарњег буса. Тих неколико сати проведених у „Белом граду” увек су били слични, тачније безлични, и углавном су врло брзо нестајали из сећања. Није ту могло било шта неочекивано да се деси сем неких уобичајених ствари – блебетања о појма немам чему, преких погледа са других столова, песме коју су у корену секли већ извежбани, навикнути конобари, понеке туче која се завршавала разменом шамара ‒ присећа се Чеда.

Чедина прича слична је другим сећањима на ресторан који је многима био нека врста радног места тих година. Столове ове кафане заузимали су пијачни продавци склони чашици, а невољни да после радног дана одмах путују кућама.

‒ Навраћале су патроле „народне милиције”, као да провере да ли је све у реду, а у ствари да се окрепе и предахну од шпацирања центром. У доцнијим сатима гошће су биле „пријатељице ноћи”, тек да се мало угреју у хладним месецима и прикупе самопоуздање за наставак „рада”. Е, баш оне су често биле узрок несугласица међу мишићавим „мужјацима” усидреним по угловима „Белог града” ‒ сећа се Чеда.

А само стотинак метара даље, на почетку Улице краљице Наталије, ширили су се мириси домаће кухиње ресторана „Крагујевац”. Због радног времена до 22 или 23 сата ова кафана није баш била примамљива „ноћним птицама”, али је читавог дана, па све до фајронта, била испуњена гостима као идеално место да се сврати на по једно пре уласка у аутобус, а после напорног радног дана. А како то већ бива, многи су у „Крагујевцу” остваривали и прековремене сате...

Некада се звала и „Триглав”... Остала је упамћена као „Златна моруна”... Била је и кладионица и трговина

Ноћни кафански живот одигравао се некада давно и прекопута, на ћошку Краљице Наталије и горњег дела Каменичке, у ресторану који ће у историји остати уписан под именом „Златна моруна”. Наравно, ни ова кафана одавно не постоји, а избледело је и сећање да су у њој Гаврило Принцип и другови из организације „Млада Босна” до детаља разрадили и увежбали план атентата на аустроугарског престолонаследника Фердинанда, 1914. године у Сарајеву. Касније се ова кафана звала „Триглав”, након тога ту се уселила кладионица, а после су се у бизнису опробали кинески трговци.

На Зеленом венцу данас живе две сасвим пристојне кафанице. Њихова невоља је што су смештене уз саму пијацу па у њих нерадо свраћају они који се не баве „тезгарењем”. Прилично су непопуњене гостима. За разлику од некадашњег „Белог града” испред кога се чекало у реду за слободан сто...

„Кафанолог”

Аутору текстова о ноћном животу београдских кафана несебично и другарски је помогао колега из куће „Политика” Милош Миша Лазић, новинар у пензији и публициста, аутор небројених новинских наслова, али и књига о храни, пићу, људима, једноставно, о кафанама, мајстор писане речи који једнако добро познаје живот с обе стране шанка... Бољег саговорника и „саветника” готово да нисмо ни могли да нађемо и уопште није случајно што пријатељи и сви који га познају његовом имену често додају одредницу „кафанолог”, алудирајући на његово познавање градског угоститељства.

Звездаши гости

Памти се да су се Звездини навијачи са Новог Београда пред сваку велику утакмицу окупљали баш око „Белог града” – они млађи, не баш склони кафани, чекали су на платоу изнад, а „главешине” су седеле у ресторану, испијајући последње пиће пред фудбалски мегдан са неким од западноевропских тимова, како би утаначили последње детаље стратегије навијања за вољени тим. Из „Белог града” масовно се кретало према „Маракани”, а повратак је водио опет на исто место – у „Бели град”, да се слегну утисци, размене мишљења, а често и да се укрсте песнице, јер неко је увек био незадовољан.

Коментари8
6e293
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Jelena
Divna, stara vremena...
Драган Аћимовић
Колико лепих ноћи у Белом граду.
У спомен Драгану Максимовићу
Историјату кафане "Бели град", нажалост, треба додати и премлаћивање насмрт глумца Драгана Максимовића од стране скинхедса пре две деценије (18. новембра било је тачно 20 година). Глумца нису препознали (болестан, тек изашао из болнице, на лични захтев), био је склон "капљици", а због тамније пути заменили су га за припадника ромске заједнице, па су, незадовољни, решили да "укрсте песнице" са болесним, пијаним човеком. Докрајчили су га недалеко од улаза у кафану, где је постављена спомен-плоча.
У спомен Драгану Максимовићу
Ево цитата (Лука, главни лик) из филма "Усијање", р. Боро Драшковић, 1979, гл. улоге Драган Максимовић и Раде Шербеџија: "Шетао светац поред мора. Изненада угледа смрзнуту змију, узме је и стане хукати у њу. Змија оживи и уједе га. - Зашто ме уједе, упита светац. - Спасио сам ти живот. - Ујела сам те зато да схватиш каква је захвалност оних којима добро чиниш. Светац исиса отров из своје ране и пљуну. Из те пљувачке израсте биљка, која у себи садржи благост свеца и отров змије. То је дуван."
Muradin Rebronja
Alkohol je najveci ubica na svetu. Kao otrov, razara sluzokožu, jetru i moždane celije. Odgovoran za zločine, saobracajne nesrece i samoubistva. Malo li je?
Ниџа
Бели град, дивна успомена. Испратим девојку кући и увек ми побегне аутобус. Свратим тамо, седнем за сто, наручим пиће запалим цигару и из искуства знам да не треба много гледати около него у карирани столњак, своје пиво и пепељару.
Rajko
Divan tekst.
Титов пионир
Divan tekst o nasem duhovnom jadu I bedi.Kazu ovi reformatori I modernisti Beograda da se grad menja ( u smislu moderne Evropske metropole ),a u stvari ostaje pustos,melanholicnog megapolisa.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

logo

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља